VAZDUŠNA MITARSTVA

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI

VAZDUŠNA MITARSTVA

Mesto gde osobito obitavaju demoni u ovom palom svetu, i mesto gde se duse novoprestavljenih ljudi susrecu sa demonima – jeste vazduh. Episkop Ignjatije dalje opisuje ovu oblast, koju treba dobro razumeti da bi nam savremena “posmrtna” iskustva postala potpuno jasna.

“Rec Bozija i sadejstvujuci Reci Duh, otkrivaju nam preko svojih izabranih sasuda da je prostor izmedju neba i zemlje, sve ovo vazdusno plavetnilo podnebesja, mesto gde obitavaju pali andjeli, zbaceni s Nebesa…

Sveti apostol Pavle naziva pale andjele duhovima zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12), a njihovog poglavara -”knezom koji vlada u vazduhu” (Ef. 2, 2). Pali andjeli rasejani su u velikom broju po vascelom prozracnom beskraju koji vidimo nad nama. Oni neprestano uznemiravaju sva ljudska drustva i svakog coveka ponaosob – nema zlodela i prestupa gde oni nisu zacetnici u ucesnici.

Na sve moguce nacine oni navode coveka na greh i uce ga njemu. “Suparnik vas djavo” – govori sveti apostol Petar, “kao lav ricuci hodi i trazi koga da prozdere” (I Petr. 5, 8), kako za vreme naseg zemaljskog zivota, tako i po razlucenju duse od tela.

Kada dusa hriscanina, napustajuci svoj zemaljski hram, pocne da uzlazi kroz vazdusno prostranstvo u svoju gornju otadzbinu, demoni je tada zaustavljaju, trudeci se da u njoj pronadju neku srodnost sa sobom – svoju grehovnost, svoj pad – te da je odvuku u ad pripremljen “djavolu i andjelima njegovim” (Mt. 25, 41). Oni to cine “po pravu koje su (prema dusi) stekli” (ep. Ignjatije, Sabrana dela, tom III, str. 132-133).

Posle pada Adama, nastavlja ep. Ignjatije, kad je raj bio zatvoren za coveka, i heruvim sa ognjenim macem bio postavljen da ga cuva (Post. 3, 24), glavesina palih andjela – satana – zajedno s hordama njemu podcinjenih duhova “stajao je na putu od zemlje ka raju, i od tog doba, pa sve do spasonosnog stradanja i zivotvorne smrti Hristove. nije propustio tim putem nijednu ljudsku dusu koja se razlucila od tela.

Dveri nebeske zauvek behu zatvorene za ljude. I pravednici i gresnici silazili su u ad. Vrata vecnosti i neprohodni putevi otvorili su se tek pred Gospodom nasim Isusom Hristom” (str. 134-135). Nakon sto nas je Isus Hristos iskupio, “svi koji otvoreno odbacuju Iskupitelja, sacinjavaju satanino nasledje: njihove duse, po razlucenju od tela, silaze pravo u ad. Ali i hriscani koji su bili naklonjeni grehu, takodje nisu dostojni da se odmah iz zemaljskog zivota presele u blazenu vecnost.

Sama pravednost zahteva da ove sklonosti ka grehu, sva izdajstva prema Iskupitelju, budu izvagana i ocenjena. Ovo sudjenje i razabiranje je potrebno da bi se odredilo u kolikoj meri dusa nekog hriscanina naginje ka grehu, odnosno da bi se odredilo sta u njoj preovladava – vecni zivot ili vecna smrt. Nepristrasan Sud Boziji ocekuje dusu svakog hriscanina po njenom razlucenju od tela, kao sto veli sveti apostol Pavle: “ljudima je odredjeno jedan put umreti, a potom – sud” (Jevr. 9, 27).

Radi ispitivanja dusa koje prolaze kroz vazdusno prostranstvo, tamne sile su ustanovile zasebna sudilista i straze na osobit nacin. “U slojevima podnebesja, od zemlje do Nebesa strazare pukovi palih duhova. Svaki posebni odred zaduzen je za odredjenu vrstu greha, za koju ispituje dusu koja prispe do tog odreda. Demonska sudilista i straze u vazduhu nazivaju se u svetootackim spisima – mitarstva, a duhovi koji imaju tu sluzbu -mitari” (str. 136).

Kako razumeti mitarstva

Valjda nijedan aspekt pravoslavne eshatologije nije bio u tolikoj meri pogresno shvacen kao sto je to slucaj sa vazdusnim mitarstvima. Mnogi bogoslovi koji su zavrsili skolovanje u danasnjim savremenim pravoslavnim ucilistima, skloni su da u celini odbace mitarstva kao nekakav “kasniji dodatak” pravoslavnom ucenju, ili kao “izmisljenu” oblast za koju nema potvrde ni u Svetom Pismu, ni u svetootackim tekstovima, a ni u duhovnoj zbilji.

Takvi studenti su zrtve racionalistickog obrazovanja koje je liseno tanane spoznaje da postoje razliciti nivoi stvarnosti koji se cesto opisuju u pravoslavnoj literaturi, kao i razliciti nivoi znacenja onoga sto se govori u Svetom Pismu i svetootackim tekstovima.

Savremeno racionalisticko prenaglasavanje “bukvalnog” znacenja tekstova i “realistickog” ili bolje reci prizemnog shvatanja dogadjaja opisanih u Svetom Pismu i Zitijima Svetih, zamagljuje ili sasvim zamracuje duhovni smisao i duhovno iskustvo koji su cesto primarni u pravoslavnim tekstovima. Zato episkop Ignjatije koji je, s jedne strane, bio “prefinjeni” moderni intelektualac, a s druge, istinski i jednostavni sin Crkve – moze predstavljati posrednika uz ciju bi se pomoc danasnji pravoslavni intelektualci vratili iskonskom pravoslavnom predanju.

Pre nego sto dalje izlozimo ucenje vladike Ignjatija o vazdusnim mitarstvima, podsetimo se upozorenja koja su dvojica pravoslavnih mislilaca – jedan savremeni i jedan drevni -uputila onima koji se odvaze da proucavaju onostranu realnost.

U XIX veku, moskovski mitropolit Makarije, govoreci o stanju duse posle smrti, pise: “Treba imati u vidu da kao sto je i inace prilikom opisivanja pojava duhovnog sveta nuzno da te pojave, nama, obucenim u telo, budu prikazane na manje ili vise culan, antropomorfan nacin, tako je ovo narocito nuzno i prilikom detaljnog izlaganja ucenja o mitarstvima kroz koja dusa prolazi po odvajanju od tela.

Zato moramo dobro zapamtiti ono sto je Andjeo na samom pocetku svog kazivanja o mitarstvima rekao svetome Makariju Aleksandrijskom: “Zemne stvari primaj ovde kao sasvim slabo izobrazenje stvari nebeskih”. Mitarstva ne treba zamisljati u grubom, culnom obliku, nego – koliko je nama to moguce – u duhovnom. Takodje se ne treba vezivati za detalje koji su i u samoj Crkvi, kod raznih pisaca i u raznim kazivanjima, prikazani razlicito, premda je osnovna misao o mitarstvima uvek istovetna” (Mitropolit Makarije Moskovski, “Pravoslavno dogmatsko bogoslovlje”).

Neke primere takvih detalja, koje ne bi trebalo tumaciti na “grub i culan” nacin, navodi i sveti Grigorije Dvojeslov u cetvrtoj knjizi svojih “Razgovora” koja je, kao sto smo vec videli, specijalno posvecena pitanju zivota posle smrti.

Tako, opisujuci posmrtno vidjenje nekog Reparata, koji je video gresnog svestenika kako gori navrh neke ogromne lomace, sv. Grigorije pise:

“Nalozena vatra koju je video Reparat ne znaci da u adu gore drva. Pre ce biti da je to zato da bi stekao upecatljivu sliku o adskom plamenu, kako bi i ljudi, slusajuci njegov opis, naucili da se boje vecnog plamena, na osnovu iskustva koje imaju sa vestastvenom vatrom” (“Razgovori”, IV, 32).

Opisujuci, opet, na drugom mestu kako je neki covek bio vracen iz smrti u zivot zato sto se radilo o “gresci” – neko drugi sa istim imenom u stvari je pozvan u onaj svet (a to se desava i u danasnjim “posmrtnim” iskustvima) – sveti Grigorije dodaje: “Kada se tako sto dogodi, pazljivo razmatranje stvari pokazuje da to nije bila greska, nego upozorenje. U svom bezgranicnom milosrdju dobri Bog dopusta nekim dusama da se ubrzo posle smrti vrate u svoja tela kako bi ih prizorom ada naucio strahu od vecne kazne, buduci da ih same reci nisu mogle u to uveriti” (IV, 37).

A to sto su nekom coveku u posmrtnom vidjenju pokazana zlatna obitalista, sv. Grigorije ovako komentarise: “Naravno, niko ko ima zdrav razum nece shvatiti bukvalno ove izraze… A posto se izdasna milostinja nagradjuje vecnom slavom, onda izgleda sasvim moguce sagraditi vecno obitaliste od zlata” (IV, 37).

Kasnije cemo reci nesto vise o razlici izmedju vidjenja onog sveta i pravog “vantelesnog” boravka tamo (iskustva mitarstava kao i mnoga danasnja “posmrtna” iskustva ocigledno spadaju u ovu drugu kategoriju).

Zasad je dovoljno znati da moramo oprezno i trezveno pristupati svakom iskustvu vezanom za onaj svet. Ko god je upoznat sa pravoslavnim ucenjem nece reci da “mitarstva” nisu nesto realno, nece reci da to nije istinsko iskustvo duse posle smrti.

Ali, moramo imati na umu: ovo iskustvo ne desava se u nasem grubom, materijalnom svetu; vreme i prostor, mada ocigledno postoje, potpuno su razliciti od nasih zemaljskih predstava o vremenu i prostoru; zemaljski jezik nemocan je da opise ovu realnost. Onaj ko je dobro proucio pravoslavnu literaturu sigurno ce znati da razlikuje duhovnu realnost u opisima onostranog od nebitnih detalja koji ponekad mogu biti dati u vidu simbola ili slikovite predstave. Tako, recimo, u vazduhu ne postoje nikakve vidljive “zgrade” ili “carinarnice” gde bi se naplacivala “carina”. Takodje, kada se pominje svitak ili pisaci pribor kojim se beleze gresi, ili “vaga” na kojoj se odmeravaju vrline, ili “zlato” kojim se otplacuju “dugovi” u svim tim slucajevima pravilno cemo postupiti ako to shvatimo kao figurativne izraze, sredstva pomocu kojih se moze docarati duhovna realnost sa kojom se tada dusa suocava.

Bilo da dusa zbilja vidi sve ove predstave u to vreme (usled dugotrajne navike da duhovnu realnost sagledava samo kroz telesne oblike), ili je kasnije u stanju da se tog iskustva seti samo posredstvom tih slika, ili jednostavno ne moze na drugi nacin da izrazi svoje iskustvo sve je to izgleda bilo sporedno i nevazno pitanje za svete Oce i pisce svetiteljskih zitija koji su ova iskustva zabelezili. Ono sto je sigurno jeste da postoje ispitivanja koja sprovode demoni. Oni se pojavljuju u jezivom, ali ljudskom oblicju, optuzuju novoprestavljenog za pocinjene grehe i bukvalno pokusavaju da ugrabe tanano telo duse, koje opet cvrsto drze andjeli. A sve se to dogadja u vazdusnom prostoru iznad nas i vidljivo je onima kojima su oci otvorene za gledanje duhovne realnosti.

Vratimo se sada na izlaganje episkopa Ignjatija o pravoslavnom ucenju o mitarstvima.

Svetootacko svedocenje o mitarstvima

Ucenje o mitarstvima je ucenje Crkve. Nema nikakve sumnje (podvukao ep. Ignjatije) da je sveti apostol Pavle na njih mislio kada je rekao da hriscani vode rat protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12). Ovo ucenje nalazimo u najstarijem crkvenom predanju i u “crkvenim molitvama” (knj. III, str. 138).

Episkop Ignjatije citira mnoge Svete Oce koji uce o mitarstvima. Ovde cemo navesti tek neke od njih.

Sveti Atanasije Veliki, u svom cuvenom zitiju sv. Antonija Velikog, opisuje kako je jednom sv. Antonije “u deveti cas zapoceo molitvu pred obed, i odjednom, zahvacen duhom, bi uznet od Andjela na visinu. Demoni u vazduhu protivili su se njegovom ushodjenju: Andjeli su se prepirali s njima trazeci im da iznesu razloge protivljenja, posto sv. Antonije nije imao nikakvog greha.

Demoni su nastojali da izloze grehe koje je on ucinio od samog rodjenja, no andjeli zatvorise usta klevetnicima, rekavsi im da ne treba da uracunavaju njegova sagresenja od dana rodjenja, jer su ona vec izbrisana Hristovom blagodacu, nego neka iznesu ako imaju – one grehe koje je pocinio nakon sto je stupio u monastvo i posvetio se Bogu.

U svojim optuzbama demoni su izricali mnogo drskih lazi. Ali, posto su njihove klevete bile bez dokaza, Antoniju bese oslobodjen prolaz. Tada on dodje k sebi i vide da se nalazi na onom istom mestu gde je stao da se pomoli. Zaboravivsi na hranu, on citavu noc provede u placu i uzdisanju, razmisljajuci o tome kako je mnogo neprijatelja ljudskog roda, o borbi protiv tih legiona, o teskocama koje prate ulazak na Nebesa kroz vazdusno prostranstvo i o recima ap. Pavla, koji je rekao. “Nas rat nije protiv tela i krvi, nego protiv poglavarstava i vlasti u vazduhu” (Ef. 2, 2; 6, 12). Znajuci da vazdusne sile zele samo jedno – da nas lise slobodnog prolaza na Nebesa, da tome streme i da na tome usrdno i naporno rade, apostol Pavle upozorava: “zato uzmite sve oruzje Bozije da bi ste se mogli odupreti u zli dan” (Ef. 6, 13), “da se posrami protivnik, nemajuci nista lose reci protiv vas” (Tit. 2, 8) (str. 138-139).

Sveti Jovan Zlatoust, opisujuci smrtni cas, uci: “Tada su nam potrebne mnoge molitve, mnogi pomagaci, mnostvo dobrih dela, veliko zastupnistvo andjela dok prolazimo kroz vazdusno prostranstvo. Ako nam je na putu za stranu zemlju ili grad potreban putovodja, koliko su nam potrebniji putovodje i pomagaci da nas provedu pored nevidljivih vlasti i sila koje gospodare u vazduhu, a koje se jos nazivaju i goniteljima, mitarima, poreznicima” (Beseda o trpljenju i blagodarenju i o tome da ne treba neutesno plakati za upokojenima, a koja se cita u Pravoslavnoj Crkvi u sedmu subotu po Pashi i pri sahrani upokojenog).

Sveti Makarije Veliki pise: “Kada cujes da se pod nebesima nalaze reke zmajeva, celjust lavova, sile tame i sazizuci oganj koji u svaki deo tela prodire, zar ne znas da ce oni, ako ne primis zalog Duha Svetog, uzeti dusu tvoju pri izlasku iz tela i spreciti tvoj uzlazak na Nebesa” (Beseda 16, gl. 13).

Sveti Isaija Zatvornik, jedan od autora “Dobrotoljublja” (IV vek) uci da hriscani treba “svakoga dana da imaju pred ocima smrt i da vode brigu o tome kakav ce biti njihov odlazak iz tela, i kako ce proci pored sila tame koje ce ih presresti u vazduhu” (Beseda 5, 22). Kada dusa napusti telo, pristupaju joj Andjeli da je prate; a sile tame je presrecu zeleci da je zadrze i ispituju je, ne bi li nasli u njoj nesto njihovo”. (Beseda 17).

A sveti Isihije, prezviter Jerusalimski, (V vek) uci: “Doci ce na nas cas smrti, naici ce i necemo ga moci izbeci. O, kada bi knez sveta i vazduha sto nas susrece nasao da su bezakonja nasa mala i nistavna, i ne mogao nas s pravom optuziti za njih! (Rec o trezvenosti, “Dobrotoljublje”, knj. II).

Sveti Grigorije Dvojeslov (+604) pise u svojim Besedama na Jevandjelje: “Trebalo bi duboko razmisljati o tome kako ce strasan za nas biti cas smrti, kakav zaborav predjanje srece, kakav strah i kakva bojazan od Sudije. Tada ce zli dusi istrazivati kakva su sve dela u dusi pokojnika; tada ce izneti pred nju grehe na koje su je oni – demoni – naveli, kako bi svoju saucesnicu odvukli u muciliste. Ali zasto mi pricamo samo o gresnoj dusi, kada oni dolaze i umirucim izabranima, trazeci i u takvima ono sto je njihovo (demonsko) ako su (kod ovih) imali kakvog uspeha. Medju ljudima je bio samo jedan Koji je bez bojazni, pre svog stradanja, rekao: “Necu vise mnogo govoriti s vama, jer dolazi knez ovoga sveta, i u meni nema nista” (Jn. 14, 30) (Besede na Jevandjelje, 39, na Luku 19, 42-47; ep. Ignjatije III knj. str. 278).

Sveti Jefrem Sirijac (+373) ovako opisuje cas smrti i suda na mitarstvima: “Kada zastrasujuce cete dodju, kada bozanski otmicari narede dusi da napusti telo, kada nas oni na silu odvedu, a zatim nas privedu neizbeznom sudilistu, onda bedni covek, ugledavsi ih… pocne sav da drhti i cepti kao od zemljotresa… Bozanski otmicari, uzevsi dusu, ushode kroz vazduh, gde se nalaze staresine i knezovi – vladari sveta, koji pripadaju protivnickim silama. Oni su nasi tuzitelji, strasni carinici, zapisnicari, poreznici… Oni nas susrecu, opisuju i nabrajaju grehe i dugove svakog coveka – grehe mladosti i starosti, voljne i nevoljne, ucinjene delom, recju i pomislju. Veliki je tamo strah, veliko drhtanje bedne duse, neopisiva nevolja koju ona tada trpi od bezbrojnog mnostva neprijatelja sto je opkolise, koji je klevecu kako bi je sprecili da uzidje na Nebesa i naseli se u svetlosti zivih, da udje u zemlju zivota. No sveti Andjeli, uzevsi dusu, odvode je sa sobom (Sveti Jefrem Sirijac, t. III, str. 383-385).

I u bogosluzenju Pravoslavne crkve se na mnogo mesta spominju mitarstva. Tako u “Oktoihu”, delu svetoga Jovana Damaskina (VIII v.) citamo: “U cas koncine moje iz ruku demona izbavi me, Djevo, i od suda i prepirke, od strasnog ispitivanja i gorkih mitarstava kneza besovog (demonskog), izbavi me Bogomati, i vecne osude” (glas 4., petak, tropar 8., kanon na jutrenju).

Ili: “Kada se dusa moja od tela bude rastavljala, tada me zastupi Vladicice, i bestelesnih neprijatelja namisli razori, i njihove celjusti slomi, da bih nesmetano prosao pored knezova tame koji obitavaju u vazduhu” (glas 2, jutrenje subote, stihire na stihovne).

Episkop Ignjatije navodi sedamnaest slicnih primera iz bogosluzbenih knjiga, ali ni taj spisak, naravno, nije konacan.

Najdublje izlaganje ucenja o vazdusnim mitarstvima medju ranim Ocima Crkve moze se naci u “Besedi o ishodu duse” svetoga Kirila Aleksandrijskog (umro 444), koja je uvek ukljucivana u slovensko izdanje Psaltira priredjenog za bogosluzbenu upotrebu.

Izmedju ostalog, sveti Kiril kaze u “Besedi” i ovo: “Kakav strah i trepet ceka tebe, o duso, u dan smrti! Videces uzasne, divlje, okrutne, nemilosrdne i bestidne demone gde kao crni Etiopljani stoje pred tobom. I sam njihov izgled gori je od svakog mucenja. Gledajuci ih, dusa se smete, uznemiri i uzbudi i gleda kako da sto pre utekne od demona i pribegne Andjelima Bozijim; ushodeci sa ovima kroz vazduh, dusa nailazi na mitarstva koja nadziru prolaz od zemlje ka Nebu, zadrzavajuci dusu i sprecavajuci njeno dalje uzlazenje. Na svakom mitarstvu se ispituje odredjeni greh; za svaki greh, za svaku strast postoje odredjeni carinici i istrazitelji”.

Mnogi drugi sveti Oci, pre i posle svetog Kirila govore o mitarstvima ili ih spominju. Navevsi mnoge od njih, ranije pomenuti istoricar crkvene dogmatike zakljucuje: “Takvo nadahnuto, svagda i svuda iznoseno ucenje o mitarstvima, a osobito medju uciteljima cetvrtoga veka, neosporno dokazuje da su njima to ucenje preneli ucitelji iz prethodnih vekova, i da je ono zasnovano na apostolskom predanju” (Mitropolit Makarije Moskovski, “Pravoslavno-dogmatsko bogoslovlje”, II tom, str. 535).

Mitarstva u zitijima Svetih

Pravoslavna zitija Svetih sadrze mnogobrojna, ponekad veoma upecatljiva i ziva kazivanja o tome kako dusa posle smrti prolazi kroz mitarstva. Najdetaljniji opis nalazi se u zitiju svetoga Vasilija Novog (26. mart) u kome se navodi kazivanje blazene Teodore uceniku ovog svetitelja, Grigoriju, o tome kako je prolazila kroz mitarstva. U tom kazivanju pominje se dvadeset posebnih mitarstava i vrste grehova koji se na svakom od njih ispituju. Ep. Ignjatije opsirno citira ovo kazivanje (III tom, str. 151-158). Ono ne sadrzi nista sto bi se sustinski razlikovalo od drugih pravoslavnih izvora o mitarstvima, pa cemo umesto njega navesti neke druge izvore, koji, doduse, ne pruzaju tako detaljan opis, ali se u glavnim crtama podudaraju sa kazivanjem blazene Teodore.

U pripovesti o vojniku Taksiotu (zitija Svetih, 28. mart), na primer, govori se kako se on vratio u zivot posle sest sati provedenih u grobu, nakon cega je ispricao sledece: “Kada sam umirao, ugledao sam neke Etiopljane koji se pojavise preda mnom. Izgledali su strasno, tako da se moja dusa smutila. Zatim ugledah dvojicu veoma lepih mladica i moja dusa im pohita u narucje. Onda polako pocesmo, kao da letimo, da se uspinjemo navise kroz vazduh, i naidjosmo na mitarstva koja su sprecavala uzlazenje i zadrzavala dusu svakog coveka. Na svakom mitarstvu ispitivala se posebna vrsta greha: na jednom laz, na drugom zavist, na trecem gordost, i za svaki greh postojali su posebni istrazitelji u vazduhu. Video sam da Andjeli sva moja dobra dela drze u kovcezicu. Vadeci ih odatle, oni su ih sravnjivali sa mojim zlim delima. Tako prodjosmo ova mitarstva. A kada se priblizismo nebeskim vratima, naidjosmo na mitarstvo bluda. Mitari koji su tu strazarili zaustavise me i pokazase mi sva moja telesna dela bluda, ucinjena od detinjstva do tada. Andjeli koji su me vodili, rekose mi:

“Sve telesne grehe koje si pocinio u gradu, Bog ti je oprostio, jer si se pokajao za njih”. Na ovo protivnici rekose: “Ali, kada si otisao iz grada, na selu si ucinio preljubu sa zenom jednog seljaka”. Cuvsi ovo, i ne nasavsi nikakvo dobro delo koje bi potrlo ovaj greh, Andjeli me ostavise i otidose. Tada me zli duhovi zarobise i, tukuci me, povukose me dole k zemlji. Zemlja se razmace i ja, vodjen uskim i smradnim prolazima, sidjoh u najdublje tamnice ada”.

Vladika Ignjatije citira takodje i druge slucajeve prolazenja kroz mitarstva u zitijima sv. velikomucenika Evstratija (IV vek, 13. decembar); svetoga Nifona iz Konstance Kiparske, koji je video mnoge duse kako prolaze kroz mitarstva (IV v., 23. dec.); svetoga Simeona Emeskog, Hrista radi jurodivog (IV v., 21. jul); svetoga Jovana Milostivog, patrijarha aleksandrijskog (VII v., 19. decembra); svetoga Simeona Divnogorca (VII v., 13. mart); svetoga Makarija Velikog (19. januar).

Episkop Ignjatije nije bio upoznat sa mnogobrojnom ranom pravoslavnom zapadnom literaturom koja nikad nije bila prevedena na grcki ili ruski, a koja takodje obiluje opisima mitarstava. Izgleda da je naziv “mitarstva” ogranicen samo na istocne izvore, ali realnost koja se opisuje u zapadnim izvorima, istovetna je.

Tako, na primer, sveti Kolumb (+597), osnivac ostrvskog manastira svetoga Jone u Skotskoj, mnogo puta u svom zivotu gledao je bitku koju u vazduhu vode demoni za dusu novoprestavljenog. Sveti Adamnan (+704), koji je napisao zitije svetoga Kolumba, govori o tome. Evo jednog takvog slucaja:

“Jednog dana je sveti Kolumba sazvao svoje monahe i rekao im: “Pomozimo molitvama monasima igumana Komgela, koji se ovog casa utapaju u Telecem jezeru, jer oni se sada bore u vazduhu protiv neprijateljskih sila koje pokusavaju da odvuku dusu stranca koji se utapa zajedno s njima”. Nakon molitve, on rece: “Zablagodarimo Hristu, jer sveti Andjeli sretose ove svete duse, oslobodise stranca i pobedonosno ga izbavise od demona”.

Sveti Bonifatije, anglosaksonski “apostol Germana” (VIII vek), navodi u jednom svom pismu slucaj koji mu je licno ispricao monah iz manastira Venlok, koji je umro i posle nekoliko sati bio vracen u zivot.

“Kada je izasao iz tela, poneli su ga Andjeli tako ciste lepote da on nije mogao da gleda u njih… “Oni su me uzneli”, veli on, “visoko u vazduh…”. Dalje je kazivao da je za to vreme dok je on bio van tela, tako mnogo dusa napustilo svoja tela i sabralo se na mesto gde se on nalazio, da mu je izgledalo kao da se tu nasao sav ljudski rod sa zemlje. Takodje je rekao da tamo bese gomila zlih duhova i slavni zbor visih andjela. Pricao je da su zli duhovi i sveti Andjeli vodili zestoku prepirku oko dusa koje su napustile svoja tela. Demoni su iznosili optuzbe protiv njih i otezavali breme njihovih grehova, a Andjeli su olaksavali to breme i navodili opravdanja u njihovu korist.

Cuo je da su svi njegovi gresi, od detinjstva pa do tada, koje on nije ispovedio, ili ih je zaboravio, ili ih nije smatrao za grehe, vapili protiv njega, svaki svojim glasom, gorko ga optuzujuci…

Sve sto je ucinio tokom svog zivota, a nemarno propustio da ispovedi, i mnogo toga sto nije znao da je bilo greh, sada je vikalo na njega strasnim glasom. Isto tako su i zli dusi, nabrajajuci njegove poroke, optuzujuci ga i navodeci svedoke, oznacavajuci cak i tacno vreme i mesto, iznosili dokaze za njegova zla dela… I tako, prebrojavsi sve njegove grehe i stavivsi ih na gomilu, ovi drevni neprijatelji proglasise ga krivim i bespogovorno podvrgnutim njihovoj vlasti.

“S druge strane”, rece on, “male i nistavne vrline koje sam imao, nedostojno i neubedljivo govorile su u moju korist… I oni andjelski duhovi, u svojoj bezgranicnoj ljubavi, branili su me i podrzavali, a malo preuvelicane vrline, izgledale su mi mnogo vece i divnije nego sto sam ih ja ikada mogao projaviti svojim sopstvenim silama”.

Savremeni slucajevi prolaska kroz mitarstva

U ranije pominjanoj knjizi “Mnogima neverovatan, ali istinit dogadjaj” mozemo videti reagovanje tipicnog “prosvecenog” coveka naseg vremena, koji posle “klinicke smrti” (koja je trajala 36 sati), nailazi na mitarstva.

“Uzevsi me za ruke, Andjeli me, pravo kroz zid bolnicke zgrade, iznese na ulicu. Vec se smrkavalo, i tiho je vejao krupan sneg. Ja sam ga video, ali nisam osecao ni hladnocu niti bilo kakvu razliku izmedju sobne i spoljasnje temperature. Za moje izmenjeno telo takve stvari su ocigledno bile bez znacaja. Poceli smo brzo da se uspinjemo. I sto smo se vise peli, pred nasim ocima vidik se sve vise sirio; tako da je prostranstvo na kraju postalo zastrasujuce veliko, i mene obuze uzas od spoznaje svoje nistavnosti pred tom beskonacnom pustinjom”.

“Izgubio sam pojam o vremenu, tako da ne znam koliko dugo smo se kretali navise. Najednom sam cuo neku nejasnu larmu, a onda ugledah gomilu nekih odvratnih bica koja se pojavise odnekud, i uz dernjavu i cerekanje pocese brzo da nam se primicu.

“Demoni! – shvatih u trenu i sav se sledih od uzasa kakav nikada ranije u zivotu nisam osetio. Zli duhovi! O, koliko ironije i najiskrenijeg smeha bi sve ovo izazvalo kod mene do pre samo nekoliko dana. I pre samo nekoliko sati, da mi je neko rekao – ne da je svojim ocima video demone – nego da veruje u njihovo postojanje kao u nesto sasvim izvesno, reakcija bi bila ista.

Kao sto je i prilicilo “obrazovanom” coveku na izmaku 19. veka, ja sam pod tim imenom podrazumevao nerazumne sklonosti i strasti u ljudskom bicu; zato i sama rec nije za mene imala znacenje imena, nego izraza kojim se oznacava neki “apstraktan pojam”. A sada se odjednom taj “apstraktan pojam” pojavio preda mnom kao zivo bice…!”

“Zli dusi su nas opkolili sa svih strana i zahtevali su, vicuci i galameci, da im budem predat; pokusavali su da me nekako scepaju i istrgnu iz ruku andjela, ali se ocigledno nisu usudjivali to da ucine. U svom tom stravicnom demonskom urlanju, odvratnom za slusanje, kao sto je i izgled demona bio odvratan za gledanje, ponekad sam uspevao da razaznam pojedine reci i delove recenica.

On je nas, on se odrekao Boga – gotovo u jedan glas povikase oni i sa takvom drskoscu se bacise na nas da je na trenutak, od straha, u mome umu zamrla svaka misao.

To je laz! To je nepravda! – hteo sam da viknem, dosavsi k sebi, ali usluzno pamcenje zaveza mi jezik. Na neki meni nepoznat nacin iznenada sam se setio jednog sitnog i beznacajnog dogadjaja koji se uz to desio tako davno

u mladosti, da mi je izgledalo potpuno nemoguce da ga se ponovo setim…”

Ovde se autor priseca dogadjaja iz njegovih skolskih dana. Za vreme jedne “filozofske” rasprave, kakve vec bivaju medju studentima, jedan od njegovih drugova se zapitao: “Zasto moram da verujem? Moguce je da Bog i ne postoji, zar ne?” Na ovo je autor odgovorio: “Mozda i ne postoji”. A sada, nalazeci se na mitarstvima, on se priseca: “Taj izraz bio je u pravom smislu “prazna rec”. Nerazumni govor mog prijatelja, koji nisam narocito pazljivo ni slusao, nije mogao u meni izazvati sumnju u Bozije postojanje. Sada se medjutim ispostavilo da ta prazna rec nije jednostavno iscezla bez ikakvog traga morao sam da se pravdam, da se zastitim od izrecene optuzbe. Tako se obistinila jevandjelska poruka da cemo za svaku praznu rec morati da damo odgovor, ako i ne po volji Boga, koji zna sve tajne covekovog srca, ono po zlobi neprijatelja naseg spasenja.

“Ova optuzba je izgleda bila najjaci argument demona za moje pogubljenje. Kao da im je to dalo novu snagu i smelost da me napadaju jos besnije, i oni su navaljivali, sprecavajuci nas da idemo dalje.

“Setio sam se molitve i poceh da se molim, prizivajuci u pomoc sve svete koje sam znao i cija imena su mi dolazila na um, ali to nije uplasilo moje neprijatelje. Bedni neznalica, hriscanin samo po imenu, setio sam se ja tada mozda po prvi put One koja se naziva Zastupnicom roda hriscanskog (Presveta Bogorodica – prim. prev.).

Ocigledno je moje obracanje Njoj bilo plameno, ocito je moja dusa bila silno prestravljena, jer tek sto sam se setio Njenog imena i izgovorio ga, nekakva bela izmaglica se pojavi i poce da obavija odvratni skup demona. Ta izmaglica je i sakrila demone od mojih ociju pre no sto su oni uspeli da se uklone s tog mesta. Njihova dreka i urlanje jos dugo su se culi, ali po tome kako su sve vise slabili i postajali sve tisi, shvatio sam da su uzasni progonitelji ostali za nama…”

Dozivljaj mitarstava pre smrti

Dakle, iz velikog mnostva primera jasno se moze videti kakav znacajan i upecatljiv dogadjaj za dusu predstavlja njen susret sa demonima na vazdusnim mitarstvima koji se zbiva, posle smrti.

Ovo iskustvo, medjutim, nije nuzno ograniceno samo na vreme neposredno nakon smrti. Ranije smo videli da je sveti Antonije Veliki video mitarstva kada je za vreme molitve istupio “van tela”.

Sveti Jovan Lestvicnik opisuje slicno iskustvo koje jedan monah imao pre nego sto je umro: “Dan pre smrti on pade u zanos i otvorenih ociju gledase cas na desnu, cas na levu stranu svoje postelje, kao da neko od njega trazi da polozi racune, i glasno, tako da su ga okupljeni mogli cuti, govorase:

“Da, zaista, to je istina; ali zbog toga sam mnogo godina postio”. Ponekad bi rekao: “Ne, ja to nisam uradio, lazete”. Zatim opet: “Da, zbilja je tako, ali sam plakao i sluzio braci”. Ponekad bi cak protivrecio: “Ne, vi me klevecete”. Drugi put bi odgovarao: “Jeste, tako je, i ne znam sta da kazem na to, ali – Bog je milostiv”.

Vaistinu strasan i jeziv prizor bese ovo nevidljivo i nemilosrdno ispitivanje, I sto je najuzasnije, njega su optuzivali i za ono sto on ne bese pocinio. Avaj! Bezmolvnik i pustinjak je za neka od svojih sagresenja govorio: “Ne znam sta da kazem na to”, iako je u monastvu proveo oko cetrdeset godina i imao dar suza… U nastavku ovog ispitivanja njegova se dusa razluci od tela, tako da ostade neizvesno kako se sudjenje zavrsilo i kakva je presuda” (Jovan Lestvicnik, “Lestvica” 7: 50).

Zbilja, dolazak na mitarstva posle smrti je samo specifican oblik i zavrsni deo velike bitke koju svaka hriscanska dusa vodi tokom celog svog zivota. Episkop Ignjatije pise: “Kao sto se vaskrsenje hriscanske duse iz grehovne smrti obavlja za vreme njenog lutanja i potucanja po zemlji, isto se tako tajanstveno, ovde na zemlji, svrsava i njeno ispitivanje od strane vazdusnih sila, njeno oslobadjanje od tih sila ili padanje u njihovo ropstvo.

Na putovanju kroz vazduh (posle smrti), ova sloboda ili ropstvo se samo razotkrivaju” (III tom, str. 159). Neki Svetitelji, kao recimo Makarije Veliki – ciji je prolazak kroz mitarstva videlo nekoliko njegovih ucenika – ushodili su pored demona “carinika” nesmetano, jer su se oni vec borili s njima, i dobili tu bitku jos za zivota. Evo odlomka iz tog zitija: “Kada se svetome Makariju priblizi cas smrti, heruvim, koji bese njegov Andjeo cuvar; dodje sa mnostvom nebeske vojske po njegovu dusu. Sa Andjelskim cinovima sisli su i horovi Apostola, Proroka, Mucenika, Episkopa, Prepodobnih, Pravednika.

Demoni se po grupama smestise po svojim carinarnicama da posmatraju putovanje bogonosne duse. Ona poce da ushodi. Stojeci daleko od nje, tamni duhovi sa svojih mitarstava vikahu: “O, Makarije! Kakve si se slave udostojio!”. Smireni muz im odgovori: “Ne! Jos se bojim, jer ne znam da li sam sto dobro ucinio!”. No, on se brzo uzdizase u nebo. S drugih mitarstava opet vikahu vazdusne sile: “Tako je! Umakao si nam, Makarije!”. “Ne”, odgovori on, “jos mi valja bezati”.

Kada je vec pristupio nebeskim vratima, oni ridajuci od zlobe i zavisti, povikase: “Zbilja si nam utekao, Makarije!”, a on im odgovori: “Silom Hrista moga sticen, ja izbegoh vase zamke”. (Skitski paterik).

“Sa takvom velikom slobodom veliki ugodnici Boziji prolaze kroz zasede tamnih sila u vazduhu, zato sto oni u svom zemaljskom zivotu vode s njima nepomirljivi rat i, pobedivsi ih, sticu u dubini srca veliku slobodu od greha, postaju hram i svetiliste Duha Svetog, nacinivsi svoje umno staniste nepristupacnim za pale duhove” (Ep. Ignjatije, III tom, str. 158-159).

Posebni sud

U pravoslavnom dogmatskom bogoslovlju prolazak kroz vazdusna mitarstva smatra se delom “posebnog” suda, posredstvom kojeg se odlucuje o sudbini duse do Strasnog Suda. I “posebni” i Strasni sud obavljaju Andjeli, koji se javljaju kao orudje Bozije Pravde: “Tako ce biti na svrsetku veka: izici ce Andjeli i odlucice zle od pravednih, i bacice ih u pec ognjenu; onde ce biti plac i skrgut zuba” (Mt. 13, 49-50).

Pravoslavni hriscani su srecni sto imaju ucenje o vazdusnim mitarstvima i “posebnom” sudu jasno izlozeno u svetootackim spisima i zitijima svetih. No i svaki covek koji duboko razmislja makar samo i o Svetom Pismu, doci ce do veoma slicnog ucenja. Tako, recimo, protestant-evangelista Bili Greem pise u svojoj knjizi o andjelima: “U trenutku smrti duh napusta telo i krece se kroz atmosferu. Ali, Pismo nas uci da se tamo krije djavo. On je “knez koji vlada u vazduhu” (Ef. 2, 2). Kada bi nase umne oci bile otvorene, verovatno bismo videli da je vazduh prepun demona, Hristovih neprijatelja. Ako je satana mogao tri nedelje zadrzati Andjela koji bese poslat Danilu na zemlju, onda mozemo zamisliti kakvo protivljenje demonsko ocekuje hriscanina nakon smrti… Momenat smrti jeste poslednja prilika za satanu da napadne istinskog hriscanina. No Bog salje svoje Andjele da nas u to vreme zastite” (Bili Greem, “Andjeli – tajanstveni Boziji glasnici”, Njujork, 1975).

Mitarstva – probni kamen istinitosti posmrtnog iskustva

Sasvim je jasno da ovo o cemu smo u ovom poglavlju govorili nije “vracanje filma” zivota koje se tako cesto pominje u savremenim “posmrtnim” iskustvima. Ta iskustva (koja se cesto desavaju i pre smrti) nemaju u sebi niceg bozanskog, nikakvog suda. Ona su pre psiholoski dozivljaj, rekapitulacija zivotnog puta pod kontrolom niceg drugog do sopstvene savesti.

Odsustvo suda, a prisustvo, kako mnogi izjavljuju, “smisla za humor” kod nevidljivog bica koje prisustvuje tom “vracanju filma”, jeste znak uzasavajuce povrsnosti koju zapadni svet danas ispoljava u shvatanju zivota i smrti. A to objasnjava zasto cak i Indusi u “zaostaloj” Indiji imaju strasnije iskustvo smrti od vecine ljudi zapadnog sveta: i bez istinite svetlosti Hriscanstva, oni su ipak sacuvali ozbiljniji odnos prema zivotu od vecine ljudi koji zive u povrsnom “post-hriscanskom” zapadnom svetu.

Prolazenje kroz mitarstva, svojevrsni probni kamen istinitosti posmrtnog iskustva, uopste se ne spominje u savremenim slucajevima. Uzrok tome nije tesko pronaci. Na osnovu mnogih znakova – odsustva Andjela koji bi trebalo da dodju po dusu, odsustva suda, povrsnosti mnogih iskaza, cak i kratkotrajnosti samog dogadjaja (obicno 5 do 10 minuta, za razliku od nekoliko sati, pa i dana, o kojima se govori u zitijima Svetih i drugim pravoslavnim izvorima) – jasno je da danasnja iskustva, iako ponekad veoma cudnovata i neobjasnjiva za savremenu medicinsku nauku, nisu narocito duboka. A kada se i radi o istinskom iskustvu smrti, onda ono sadrzi tek pocetak posmrtnog putovanja duse: to iskustvo se zbiva u predvorju smrti, pre nego sto je Bozja odluka o dusi postala konacna (a znak za to je dolazak Andjela po dusu), tj. dok jos postoji mogucnost za dusu da se prirodnim putem vrati u telo.

Trebalo bi ipak da damo valjano objasnjenje za slucajeve koji se zbivaju u danasnje vreme. kakvi su to predivni pejsazi koji se cesto vidjaju? Gde se nalazi taj “nebeski” grad? Kakva je to “vantelesna” oblast sa kojom se danas nesumnjivo dolazi u dodir, i to cesto?

Odgovor na ova pitanja moze se naci u istrazivanjima koja su opisana u literaturi koja se veoma razlikuje od gore spomenutih hriscanskih izvora – literaturi koja je takodje zasnovana na licnom iskustvu i koja je mnogo dublja u svojim zapazanjima i zakljuccima koje odatle izvodi od danasnjih “posmrtnih” iskustava. To je literatura na koju dr Mudi i drugi istrazivaci obracaju paznju i u kojoj nalaze zaista upecatljive paralele onim klinickim slucajevima koji su podstakli savremeni interes za zivot posle smrti.

Ucenje episkopa Teofana Zatvornika o vazdusnim mitarstvima

Episkop Ignjatije (Brjancaninov) je bio glavni zastitnik pravoslavnog ucenja o vazdusnim mitarstvima u Rusiji u 19. veku, kada su neverujuci i modernisti vec poceli da ismevaju to ucenje, no i episkop Teofan Zatvornik bio je isto tako odlucan branitelj ovog ucenja koje je on smatrao sastavnim delom pravoslavnog ucenja o nevidljivom ratu ili duhovnoj borbi protiv demona. Ovde navodimo jednu njegovu besedu o mitarstvima uzetu iz tumacenja osamdesetog stiha 118. psalma: Neka srce moje bude savrseno u naredbama Tvojim, da se ne postidim’. Prorok ne kazuje kako i gde da “se ne postidi”. Najblizi slucaj “nepostidnosti” zbiva se u vreme kada zapocinje unutrasnja borba…

Drugi momenat nepostidjenja jeste vreme smrti i prolazak kroz mitarstva. Ma kako se nasim besmislenom cinila ideja o mitarstvima, ipak ce i one morati da prodju kroz njih.

Sta traze ti mitari od onih koji tuda prolaze? Traze ne bi li kod ljudi pronasli nesto svoje. A sta je to?

To su strasti. Zato, kod onoga cije je srce cisto, i tudje strastima, oni ne mogu naci nista za sta bi se zakacili; stavise, suprotne osobine ce za njih biti kao udarac groma. Na ovo je neko, od onih visoko-obrazovanih, izrekao ovakvu misao – mitarstva se predstavljaju kao nesto strasno, ali, sasvim je moguce da demoni umesto necega strasnog pokazu nesto sto ce obmanuti coveka. Oni mogu pokazati dusi nesto sto ce je obmanuti, zavesti, prema svakoj vrsti strasti na koju dusa nailazi. Ako su za vreme zivota na zemlji izgnane strasti iz srca i u njemu umesto njih zasadjene suprotne dobrodetelji, onda, ma kakva obmana da se ukaze, dusa, nemajuci nikakvu simpatiju prema njoj, prolazi pored nje sa gnusanjem. A kada srce nije ocisceno, onda kakvoj je strasti ono najvise sklono, tome ce se i dusa tamo prikloniti. A demoni ce je smatrati za druga i onda ce vec znati kuda s njom.

Znaci, malo je verovatno da se dusa u kojoj jos postoji sklonost ka ma kakvoj strasti nece postideti na mitarstvima. Posramljenje je ovde u tome sto se dusa sama baca u pakao. No krajnje posramljenje je na Strasnom sudu, pred licem svevideceg Sudije (“Stoosamnaesti psalam”, tumacenje ep. Teofana, Moskva, 1891. g.).

About these ads
Prati

Get every new post delivered to your Inbox.

Pridruži se 55 drugih sljedbenika

%d bloggers like this: