O NEKIM VIDOVIMA SAVREMENIH DOŽIVLjAJA ŽIVOTA POSLIJE SMRTI

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI

O NEKIM VIDOVIMA SAVREMENIH DOŽIVLjAJA ŽIVOTA POSLIJE SMRTI

Potpuno neocekivano, pitanje zagrobnog zivota steklo je veliku popularnost na Zapadu. Tacnije, tokom poslednje dve godine pojavio se citav niz knjiga koje pokusavaju da opisu iskustva “zivota posle smrti”.

Napisali su ih ili cuveni naucnici i lekari, ili pisci koji su imali njihovu svesrdnu podrsku. Jedan od njih, u svetu poznati lekar i “strucnjak” za probleme smrti i umiranja – dr Elizabeta Kibler-Ros, smatra da ce ova istrazivanja posmrtnih dozivljaja “prosvetliti mnoge i potvrditi ono cemu su nas ucili dve hiljade godina – da posle smrti ima zivota”.

Ovakva shvatanja, razume se, predstavljaju ostar zaokret u odnosu na do sada preovladjujuce poglede u medicinskim i naucnim krugovima koji su se, uglavnom, prema smrti odnosili kao prema “tabu” temi, a svaku pomisao o nadzivljavanju smrti odbacivali kao nesto sto pripada sferi fantazije i sujeverja ili, u najboljem slucaju, kao stvar licne vere pojedinca o kojoj nema nikakvih objektivnih dokaza.

Spoljasnji uzrok ove iznenadne promene misljenja je jednostavan: to su nove metode reanimacije “klinicki umrlih” (najcesce putem stimulacije zaustavljenog rada srca) koje su stekle siroku primenu tokom poslednjih godina.

Zahvaljujuci tome, mnogi ljudi koji su prakticno bili “mrtvi” (kojima je prestao rad srca), vraceni su u zivot, a mnogi od njih i otvoreno govore o tome, s obzirom da je to prestala da bude “tabu” tema, a time i iscezao strah da ce ih proglasiti za “sulude”.

Nas, medjutim, najvise interesuje unutarnji razlog ove promene, kao i “ideologija” ovog novonastalog nacina misljenja; zbog cega je ova pojava odjednom postala toliko popularna, i pojmovima kojeg religijskog ili filozofskog ucenja se ona najcesce tumaci? Ona je vec postala jedan od “znakova vremena”, i simptom religioznog interesovanja nasih dana. Kakav je u tom pogledu njen znacaj? Ovim pitanjima vraticemo se posle detaljnog ispitivanja same ove pojave.

Medjutim, u pocetku se moramo zapitati, na kojoj osnovi treba prosudjivati ovu pojavu? Oni koji je opisuju sami ne umeju da je jasno tumace, a cesto objasnjenje trazi u okultnim ili spiritistickim tekstovima.

Neki religiozni ljudi (kao i neki naucnici) prosto ova iskustva odbacuju kao “halucinacije” jer ih dozivljavaju kao pretnju svojim ustaljenim ubedjenjima. Ovo je slucaj sa nekim protestantima koji se pridrzavaju shvatanja da se dusa posle smrti nalazi u besvesnom stanju, ili onoga da ona odmah odlazi da “prebiva s Hristom”.

Na slican nacin i ubedjeni ateista odbacuju pomisao o tome da dusa posle smrti uopste produzava da postoji, ma kakvi dokazi da im se pruzaju. Ali ova iskustva se ne mogu objasniti prostim poricanjem, ova moraju biti shvacena kako treba, sama po sebi, kao i u citavom kontekstu onoga sto nam je poznato o sudbini duse posle smrti.

Nazalost, i neki pravoslavni hriscani su takodje, pod uticajem modernih materijalistickih ideja (infiltriranih kroz protestantizam i rimokatolicizam) stekli prilicno mutna i neodredjena shvatanja o buducem zivotu.

Autor jedne od novih knjiga o posmrtnim iskustvima (Dejvid R. Uiler, “Putovanje na drugu stranu”, Njujork, 1977); postavio je sebi za cilj da upozna shvatanja razlicitih “sekti” o stanju duse posle smrti. Tako se obratio i svesteniku grcke pravoslavne arhiepiskopije u Americi, i kao odgovor dobio vrlo uopstene stavove o postojanju Nebesa i ada, ali mu je takodje receno i to da “Pravoslavlje nema bilo kakve odredjene ideje o tome sta je zapravo onaj svet”. Autor je jedino mogao zakljuciti da je “grcki pravoslavni pogled na zagrobni zivot nejasan” (str. 103).

Naravno da nije tako. Pravoslavno Hriscanstvo ima vrlo jasno odredjeno ucenje i poglede na zagrobni zivot, pocev od samog trenutka smrti. Ovo ucenje nalazi se u Svetom Pismu (koje se tumaci u citavom kontekstu hriscanskog ucenja), u spisima Svetih Otaca (narocito u onima koji su iskljucivo posveceni zivotu posle smrti), i mnogim zitijima Svetih, kao i antologijama pojedinacnih iskustava ove vrste.

Citava cetvrta knjiga “Razgovora” svetog Grigorija Dvojeslova, pravoslavnog pape rimskog (+604), na primer, posvecena je ovoj temi. U nase vreme pojavila se na engleskom jeziku zbirka ovakvih iskustava, uzetih iz zitija svetih, kao i onih novijeg datuma (, Vecne zagrobne tajne”, Dzordanvil, Njujork, 1968). A vec sasvim nedavno, u prevodu na engleski objavljen je jedan izuzetan tekst, koji je krajem XIX veka napisao covek koji se vratio u zivot posle 36 casova od smrti (K. Ikskul, “Mnogima neverovatan, ali istinit dogadjaj, “Orthodox Life”, jul-avgust, 1976).

Pravoslavni hriscanin tako ima na raspolaganju pravo obilje tekstova, uz ciju pomoc se mogu razumeti neka “posmrtna” iskustva i proceniti u svetlu celovitog pravoslavnog ucenja o zivotu posle smrti.

Knjiga koja je jos vise pobudila interesovanje savremenika o ovoj temi objavljena je u novembru 1975, a napisao ju je mladi psihijatar sa juga Sjedinjenih Drzava, dr Rejmond Mudi (“Zivot posle zivota”).

On u to vreme nije nista znao o drugim istrazivanjima ili literaturi na ovu temu, ali kada je knjiga stampana postalo je jasno da ona izaziva zivo interesovanje, i da je o ovom pitanju vec mnogo napisano.

Ogroman uspeh knjige doktora Mudija (prodato je preko dva miliona primeraka) ucinio je da iskustva klinicki mrtvih postanu dostupna najsiroj publici, ta se za cetiri iduce godine pojavio niz knjiga i clanaka o ovim iskustvima. Medju najvaznijim su clanci dr Elizabet Kibler-Ros, koji potvrdjuju otkrica doktora Mudija, i naucna istrazivanja dr Osisa i Heraldsona.

Sam dr Mudi napisao je i nastavak svoje knjige (“Razmisljanja o zivotu posle zivota”, 1977), koja sadrzi dopunski materijal i njegova dalja razmisljanja o ovoj temi. Otkrica koja se nalaze u ovim i drugim novim knjigama (a sve su one u osnovi saglasne u pogledu tumacenja ove pojave), razmatracemo u ovoj knjizi. Za pocetak, obraticemo paznju na prvu knjigu dr Mudija, koja veoma objektivno i sistematicno pristupa citavom problemu.

Dr Mudi je u proteklih deset godina sakupio licna svedocenja oko 150 osoba koje su dozivele pravu smrt, ili stanja bliska smrti, kao i onih koje su mu saopstavale iskustva drugih dok su umirali. Iz ovih spisa on je izabrao svedocanstva pedesetak ljudi sa kojima je vodio detaljne razgovore. Autor tezi objektivnosti u predstavljanju ovih svedocanstava, mada priznaje da knjiga “prirodno, odrazava sredinu, shvatanja i predrasude samog pisca”, koji je po svojim religioznim uverenjima metodista prilicno liberalnih pogleda. I zaista, objektivnosti ovog istrazivanja to dosta steti.

Kao prvo, autor ne daje ni jedno potpuno iskustvo “smrti” od pocetka do kraja, vec daje samo odlomke (obicno vrlo kratke) iz svakog od petnaest nepovezanih sastavnih delova koji obrazuju njegov “model” “potpunog” dozivljaja smrti. U stvari, cinjenica je da su dozivljaji umirucih, kako su oni opisani u toj i drugim knjigama te vrste, cesto toliko razliciti jedni od drugih u pojedinostima, da je pokusaj njihovog svrstavanja u okvire jednog “modela” najblaze receno preuranjen. “Model” dr Mudija povremeno izgleda vestacki i iskonstruisan, sto naravno ne utice na faktografsku vrednost same gradje koju navodi.

Kao drugo, dr Mudi je spojio ujedno dve potpuno razlicite pojave: stvarno iskustvo “klinicke smrti” i iskustvo “priblizavanja ka smrti”. On priznaje da postoji razlika medju njima, ali zakljucuje da one obrazuju “kontinuitet”, zbog cega ih treba izucavati zajedno. U slucajevima kada se iskustvo priblizavanja ka smrti zavrsava smrcu (bilo da osoba jeste ili nije potom ponovo ozivljena), zaista se radi o “kontinuitetu” dozivljaja. Medjutim, neke od opisanih pojava (fenomen munjevitog secanja na dogadjaje iz zivota u trenutku kada preti opasnost od davljenja; iskustvo “ulaska u tunel” u slucajevima kada je osoba dobila anestetik tipa etera) cesto su se desavale i ljudima koji nikada nisu doziveli “klinicku smrt”, pa je moguce da pripadaju “modelu” nekog mnogo opstijeg iskustva, a samo slucajno prate iskustvo umiranja. Neke od knjiga koje se sada pojavljuju o ovoj oblasti jos su neopreznije prilikom izbora materijala, pa se tako trpaju u isti kos iskustva boravka “izvan tela” sa iskustvima prave smrti i umiranja.

Kao trece, sama cinjenica da autor ovim pojavama pristupa sa “naucnog” stanovista, nemajuci pritom nikakve jasne predstave o tome sta se u stvari desava sa dusom posle smrti, izaziva kod njega najrazlicitije zabune i nedoumice u pogledu ovih iskustava, koje se nikako ne daju otkloniti prostim gomilanjem slucajeva – oni koji o svojim iskustvima daju izjave, neizbezno ih dopunjuju sopstvenim tumacenjima. Sam autor priznaje da “naucno” ispitati ovu problematiku prakticno nije moguce. I zaista, kada treba da je objasni, on se okrece slicnim iskustvima koja se pominju u okultnim spisima poput Svedenborgovih, ili “Tibetanske knjige mrtvih”, napominjuci da zeli da baci pazljiviji pogled na “bogatu literaturu o natprirodnim i okultnim fenomenima” kako bi bolje razumeo predmet svog izucavanja.

Sve ovo ima za posledicu da ne mozemo previse ocekivati od ove i njoj slicnih knjiga. One nam nece dati zaokruzenu i doslednu predstavu o tome sta se dogadja sa dusom posle smrti. Medjutim, u ovoj knjizi i drugim novim knjigama navedeni su mnogobrojni cinjenicni opisi fenomena “klinicke smrti” koji zasluzuju ozbiljnu paznju, narocito u svetlu cinjenice da neki vec interpretiraju ova iskustva na nacin neprijateljski tradicionalnom hriscanskom gledanju na zagrobni zivot, kao da ona “opovrgavaju” postojanje kako Nebesa, tako i ada. Kako, dakle, treba da shvatimo ova iskustva?

Petnaest sastavnih komponenti uz pomoc kojih dr Mudi opisuje “potpuni” dozivljaj smrti, mogu se, za potrebe naseg razmatranja, svesti na nekoliko osnovnih karakteristika iskustva o kome cemo ovde govoriti, uporedjujuci ga sa onim sto o toj temi postoji u pravoslavnoj literaturi.

1. Iskustvo boravka “izvan tela”

Prva stvar koja se desava osobi koja je umrla, prema ovim izvestajima, jeste da ona napusta svoje telo i nastavlja da postoji potpuno odvojena od njega, ne gubeci pri tom svest. Cesto je sposobna da posmatra sve sto je okruzuje, ukljucujuci i njeno mrtvo telo, kao i pokusaje reanimacije koji se na njemu vrse. Prebiva u stanju prijatne topline i lakoce, ne osecajuci nikakav bol, kao da “lebdi”. Potpuno je lisena mogucnosti da kontaktira sa svojom okolinom govorom ili dodirom, zbog cega se cesto javlja osecanje velike “samoce”. Misaoni proces obicno postaje mnogo ubrzaniji nego sto je to bio u telu. Evo nekoliko kratkih izvoda iz ovih opisa:

“Iako je dan bio veoma hladan, dok sam bio u tom mraku, jedino sto sam osecao bila je toplina i najveca prijatnost koju sam ikada iskusio… Secam se da sam mislio: “Mora da sam mrtav” (str. 27).

“Poceo sam da dozivljavam najdivnija osecanja. Osecao sam jedino mir, prijatnost, lakocu, samo – spokoj” (str. 27).

“Video sam kako me ozivljavaju. Bilo je zaista cudno. Nisam bio veoma visoko, ali kao da sam stajao malo iznad njih. Pokusao sam da razgovaram sa njima, ali me niko nije cuo, niti je to iko mogao” (str. 37).

“Ljudi su sa svih strana dolazili na mesto sudara… Kada bi mi se sasvim priblizili, ja sam pokusavao da se sklonim, da im se pomerim s puta, ali oni su prosto prolazili kroz mene” (str. 37).

“Nisam bio u stanju da dodirnem bilo sta, niti da opstim sa ljudima oko sebe. Bio je to uzasan osecaj samoce, osecaj potpune izolacije. Uvideo sam da sam potpuno sam” (str. 43).

Treba napomenuti da postoji zacudjujuci “objektivni dokaz” da se covek zaista u tom trenutku nalazi izvan tela. Neki ljudi bili su u stanju da ponove razgovore ili detaljno opisu dogadjaje koji su se odigrali u susednim sobama ili na jos udaljenijim mestima u vreme dok su bili “mrtvi”. Medju ostalim primerima ove vrste, dr Kibler-Ros pominje jedan izuzetan slucaj slepe zene koja je “videla” i detaljno opisala sve sto se dogadjalo u sobi u kojoj je umrla, mada je, kad se vratila u zivot, bila opet slepa. Ovo je potresan dokaz da sposobnost vida ne daju oci (kao sto mozak nije taj koji misli, jer, se posle smrti, umne sposobnosti izostravaju), nego pre dusa, koja, dok je telo zivo, obavlja ove funkcije pomocu telesnih organa, a kada ono umre – dusa to cini sebi svojstvenom sposobnoscu (dr Elizabet Kibler-Ros, “Smrti nema”).

Pravoslavnog hriscanina ovde nista ne treba da cudi, jer iskustvo koje je ovde opisano isto je ono koje je hriscanima poznato kao razdvajanje duse od tela u trenutku smrti. Za nase vreme bezverja karakteristicno je da ljudi veoma retko pribegavaju hriscanskim pojmovima i tesko shvataju da je ono, sto se odvojilo od tela i dozivljava sve to, u stvari njihova dusa, nego su obicno zbunjeni stanjem u kome su se nasli.

Upravo takav covek – krsten u Pravoslavlju, ali u duhu kraja XIX veka ravnodusan prema istinama sopstvene vere i koji cak nije ni verovao u zagrobni zivot – je i napisao povest o iskustvu zivota posle smrti naslovljenu “Mnogima neverovatan, ali istinit dogadjaj” (K. Ikskul, “Troicki cvetic”, 1910). Ono sto je on doziveo pre toliko godina danas je za nas od velike vaznosti, a u kontekstu savremenih posmrtnih iskustava cak i delo promisla, jer predstavlja jedinstveni opis iskustva duse posle smrti koji seze mnogo dalje od kratkih fragmentarnih dozivljaja kakvi se mogu naci u savremenim knjigama. Iskusio ga je osetljiv covek koji je, polazeci od uobicajene moderne nezainteresovanosti za veru, dosao do prihvatanja istina pravoslavnog hriscanstva, i to u tolikoj meri da je svoj zivot okoncao kao monah.

Ova nevelika knjizica moze nam danas posluziti kao “probni kamen”, kojim se mogu prosudjivati savremena iskustva. Nju je odobrio, kao tekst koji ne sadrzi nista protivno pravoslavnom ucenju o zagrobnom zivotu, jedan od vodecih pravoslavnih pisaca-misionara sa pocetka veka, arhiepiskop Nikon Vologodski.

Posle opisa poslednje agonije svoje fizicke smrti, i osecaja uzasne tezine koja ga je pritiskala ka zemlji, autor ovog opisa iznenada shvata da mu je laknulo:

“Otvorio sam oci, i u mojoj svesti, do najsitnijih detalja, sa savrsenom jasnocom, urezalo se ono sto sam tog trenutka gledao…

Video sam da stojim nasred sobe. S moje desne strane, nesto polukruzno, okupilo se svo medicinsko osoblje… Zacudila me je ova grupa. Na mestu oko koga su stajali bio je krevet. Sta je to sto je privlacilo paznju ovih ljudi, sta su to tako pazljivo gledali, kad mene tamo vise nije bilo, vec sam stajao nasred sobe?

Primakao sam se i pogledao ono sto su i oni gledali. Tamo, na krevetu, lezao sam ja.

Ne secam se da sam osetio bilo kakav strah pri pogledu na svog dvojnika, jedino me je obuzela nedoumica: kako je to moguce? Osecao sam da sam ja ovde, a u isto vreme i tamo sam bio ja…

Hteo sam da dodirnem levu ruku desnom, ali ruka je prosla kroz telo kao kroz prazan prostor… Pozvao sam doktora, ali sredina u kojoj sam se nalazio nije primala niti prenosila zvuk moga glasa, i ja sam shvatio da sam potpuno odvojen od svega sto me je okruzivalo. Od te cudne samoce obuzeo me je panican stran. Bilo je zaista neceg uzasnog u toj neizrecivoj samoci…

Osvrnuo sam se, i tada mi je po prvi put sinula misao: “Da li je moguce da se ono sto mi se dogodilo na jeziku zivih naziva – smrt?” Ovo sam pomislio zbog toga sto je telo koje je lezalo na krevetu po svemu licilo na mrtvaca…

Po nasim shvatanjima, sa recju “smrt” nerazdvojno je povezana predstava o nekakvom unistenju, prekidu zivota.

I kako sam mogao pomisliti da sam mrtav, kada ni jednog jedinog trenutka nisam izgubio svest, i kada sam se osecao ziv kao i ranije, sposoban da cujem, gledam, shvatam, krecem se, mislim, govorim?

Da sam verovao u postojanje duse i bio religiozan, ovo odvajanje od svega sto me okruzuje, i ovu raspolucenost moje licnosti shvatio bih mnogo brze, ali to nije bio slucaj, i ja sam se rukovodio samo onim sto sam osecao. A osecanje zivota u meni bilo je toliko jasno, da je ova neobicna pojava kod mene budila samo nedoumicu, posto nikako nisam bio u stanju da povezem svoja osecanja sa uobicajenim pojmovima o smrti – da iako sam svestan sebe i mogu da osecam, treba da mislim da ne postojim…

Secajuci se i razmisljajuci kasnije o svom tadasnjem stanju, zapazio sam samo to da su moje umne sposobnosti tada delovale s nekom zadivljujucom energijom i brzinom… ” (str. 16-21).

U drevnoj hriscanskoj literaturi ne opisuje se tako detaljno stanje duse u prvim trenucima posle smrti, jer je naglasak uvek stavljen na one mnogo snaznije dozivljaje koji nastupaju kasnije. Verovatno da je samo u ova nasa vremena, kada se “zivot” sa tolikom uverenoscu poistovecuje sa “zivotom u telu”, i moguce ocekivati da se tako velika paznja pridaje prvim trenucima, momentima kada se shvatanja savremenog coveka izvrcu naglavce, neocekivano za njih: smrt nije kraj, zivot se nastavlja, a dusa otkriva jedno sasvim novo stanje!

U opisanom iskustvu svakako nema nicega sto bi protivrecilo pravoslavnom ucenju o stanju duse odmah posle smrti. Neki su, kritikujuci ovaj slucaj, posumnjali da je taj covek uopste i bio mrtav ako su ga u roku od nekoliko minuta reanimirali. Ali to je vec samo pitanje tehnike, o kome cemo kasnije govoriti. Ostaje cinjenica da se u ovih nekoliko prvih minuta (ponekad takodje i na samo minut pred smrt) cesto dozivljava nesto sto nije moguce objasniti prosto kao “halucinacije”. Nas zadatak je da otkrijemo kako ova iskustva treba shvatiti.

2. Susreti sa drugima

U pocetnom stanju samoce posle smrti dusa ostaje vrlo kratko vreme. Dr Mudi navodi nekoliko slucajeva ljudi koji su cak i pre no sto je nastupila smrt, iznenada ugledali svoje vec umrle rodjake i prijatelje.

“Lekar je izgubio nadu da ce me spasti i rekao je mojoj porodici da umirem… Shvatio sam da svi ti ljudi tamo, izgledalo je gotovo kao da citava mnostva njih lebde ispod tavanice. Sve su to bili ljudi koje sam u nekadasnjem zivotu poznavao, ali koji su umrli ranije. Prepoznao sam baku, devojcicu koju sam poznavao jos iz skole, i mnoge druge rodjake i prijatelje… Bio je to vrlo radostan dogadjaj, osecao sam da su oni dosli da me zastite i prate”.

Ovakvo iskustvo susreta sa umrlim prijateljima i rodjacima u trenutku smrti ni u kom slucaju ne predstavlja novo otkrice, cak ni medju savremenim naucnicima. Pre oko pedeset godina ovo je posluzilo za brosuru pioniru moderne “parapsihologije” ili psihickih istrazivanja, Viljemu Beretu (“Vizije na samrtnom odru”, London, 1926. ). Posle pojavljivanja prve knjige dr Mudija, objavljen je i jedan rad nadahnut knjigom Bereta koji mnogo detaljnije opisuje ovo iskustvo. Pokazalo se da su autori ovog dela vrsili studiozna istrazivanja ovih slucajeva tokom mnogih godina. Treba ovde da kazemo nekoliko reci o rezultatima ove nove knjige (Karlis Osis i Erlendur Haroldson, “U casu smrti”, Njujork, 1977).

Ova knjiga predstavlja prvu ozbiljniju “naucnu” publikaciju o dozivljaju umiranja. Zasnovana je na rezultatima detaljnih upitnika i razgovora sa nasumce odabranom grupom lekara i medicinskih sestara iz istocnog dela Sjedinjenih Drzava i severne Indije (Indija je izabrana radi vece objektivnosti, to jest da bi se proverila razilazenja u dozivljavanju smrti koja mogu biti posledica nacionalnosti, psihologije i religije). Kao rezultat ovoga dobijen je materijal koji se sastoji od preko hiljadu vizija i javljanja koje su imali umiruci ljudi, kao i

nekolicina ljudi koji su vraceni u zivot iz stanja klinicke smrti. Autori su dosli do zakljucka da se otkrica doktora Mudija uglavnom slazu sa njihovim nalazima. Ustanovili su da pojava umrlih prijatelja i rodjaka (a u Indiji i mnogobrojna javljanja hindu “bogova”) nastupaju umirucima ponekad jedan cas pre smrti, a najcesce oko dan ranije. U pola od tih slucajeva javljaju se vizije nekog nepoznatog, “rajskog” okruzenja, koje izaziva i odgovarajuce osecaje (o iskustvu “raja” govoricemo kasnije).

Narocita vrednost ovog istrazivanja je u tome sto pravi preciznu razliku izmedju nepovezanih, ovozemaljskih halucinacija, i jasno vidjenih javljanja i vizija sa onoga sveta, a takodje i statisticki analizira prisustvo takvih uzrocnika kao sto je koriscenje halucinogenih sredstava, visoke temperature, oboljenja ili povrede mozga, to jest onih faktora koji bi mogli izazvati obicne halucinacije, a ne pravo dozivljaj necega sto se dogadja izvan svesti samog bolesnika. Veoma je vazno otkrice autora da najpovezanija i najcistija iskustva dozivljaja onog sveta imaju pacijenti koji su najvise vezani za zemaljsku realnost i najmanje skloni halucinacijama. Na primer, oni kojima se javljaju umrli ili duhovi, obicno sasvim vladaju svojim umnim sposobnostima i vide ova bica istovremeno sasvim svesni da se nalaze u bolnickom okruzenju. Stavise, ustanovljeno je da oni koji haluciniraju najcesce vide zive osobe, dok je za umiruce karakteristicno da im se javljaju umrli. Autori, mada oprezni u izvodjenju zakljucaka, skloni su da “prihvate hipotezu o zagrobnom zivotu, kao najrazumljivije objasnjenje svih cinjenica”. Tako i ova knjiga dopunjuje otkrica doktora Mudija i upecatljivo dokazuje iskustva susreta sa umrlima i duhovima na prelazu iz zivota u smrt. A da li su ta bica zaista ona za koja ih umiruci smatraju – pitanje je o kome cemo kasnije govoriti.

Za ljude sumnjicave i bez vere, a to je karakteristicna crta savremenih naucnika, ova otkrica su svakako zapanjujuca. Medjutim, za pravoslavnog hriscanina u tim otkricima nema nicega cudnog – mi znamo da je smrt samo prelazak iz jednog oblika postojanja u drugi, i upoznati smo sa mnogobrojnim javljanjima i vidjenjima koja su imali vernici na samrti, kako sveci, tako i obicni gresnici. Sv. Grigorije Dvojeslov, opisujuci mnoga od ovih iskustava u svojim “Razgovorima”, opisuje i pojavu susreta sa drugima: “Ponekad se dogadja da na pragu smrti dusa prepoznaje one s kojima joj predstoji da deli istu vecnu obitelj, zbog jednake krivice ili nagrade”. Posebno za one koji su ziveli zivotom pravednika, sv. Grigorije napominje da se “cesto dogadja da se Svetitelji s Nebesa pojavljuju pravednicima u casu smrti, kako bi ih ohrabrili. Praceni nebeskim pokroviteljima, oni umiru bez bola i straha. On navodi primere kako su samrtnicima dolazili andjeli, mucenici, apostol Petar, Majka Bozija i sam Hristos (IV, 13-18).

Dr Mudi navodi jedan primer susreta umiruceg, ne sa rodjakom niti sa duhovima, nego sa potpuno nepoznatom osobom: “Jedna zena mi je rekla da ono sto je videla tokom svog vantelesnog iskustva nije bilo samo njeno prozracno duhovno telo, nego i jos jedno, koje je pripadalo nekoj drugoj, nedavno umrloj osobi. Nije znala ko je ta osoba bila” (“Zivot posle zivota”, str. 45). Sv. Grigorije u “Razgovorima” spominje slicnu pojavu. On navodi nekoliko slucajeva kada je umiruci zvao po imenu nekoga ko je u istom casu umirao na nekom drugom mestu. To niposto nije posledica prozorljivosti (vidovitosti) koja se daruje Svetiteljima, jer sv. Grigorije opisuje i kako je jedan okoreli gresnik, ocevidno odredjen za ad, naredio da se poruci nekom Stefanu – koga nije poznavao, a koji je trebalo da umre u isto vreme kad i on – da je “nasa ladja spremna da nas odveze na Siciliju” (kao mesto sa mnogo vulkanske aktivnosti, Sicilija je metafora za pakao) (“Razgovori”, IV, 36). Ocigledno da je ovde u pitanju ono sto se danas naziva “ekstrasenzornom percepcijom” (ESP), koja se u mnogim slucajevima izostrava pred smrt, a svakako nastavlja i posle nje, kada je dusa vec sasvim izvan oblasti fizickih cula.

Prema tome, ovo izolovano “otkrice” savremenih naucnih istrazivanja samo potvrdjuje ono sto je citaocima drevne hriscanske literature vec poznato o susretima u casu smrti. Mada se niposto ne moze reci da se dogadjaju svakome pred smrt, ovi susreti se ipak mogu nazvati opstim, jer se desavaju bez obzira na nacionalnost, religijsku pripadnost ili svetost zivota.

Sa druge strane, iskustvo hriscanskog Svetitelja, iako poseduje one opste crte koje su karakteristicne za svakoga, ima i jednu sasvim drugaciju crtu – crtu koja ne podleze objasnjenju savremenih psihologa i istrazivaca. Kod hriscanskih Svetitelja u trenutku smrti cesto se pojavljuju narociti znaci Bozijeg blagovoljenja, a javljanja iz drugog sveta cesto su vidljiva i drugima koji se tu nalaze, a ne samo umirucem. Navedimo samo jedan primer takodje iz “Razgovora” sv. Grigorija Dvojeslova:

“Dok su u ponoc stajali kraj Romuline postelje, odjednom se s neba spusti svetlost i obasja citavu keliju, sijajuci takvim bleskom da se njihova srca ispunise strahom i trepetom… Zatim se culo komesanje mnostva ljudi. Vrata kelije bila su sirom otvorena i lupala su, kao da ih gura mnostvo onih koji su navaljivali unutra. Mogli su ih cuti kako govore, osecali su njihovo prisustvo, ali od prevelikog straha i bleska svetlosti nisu ih mogli videti. Od straha su se ukocili, a blistava svetlost im je zasenila oci. Ali odmah zatim vazduh se ispuni prekrasnim miomirom, cija prijatnost umiri njihove duse prenerazene sjajem svetlosti. Ali kako oni nisu mogli podneti takav sjaj, Romula stade ljubaznim glasom tesiti svoju duhovnu majku Redemptu koja je stajala kraj nje drhteci, i rece: “Ne boj se, majcice, ja jos ne umirem. Miomir se zadrza tri dana, a cetvrte noci Romula opet pozva svoju nastavnicu i zatrazi da primi Sveto Pricesce. Ni Redempta ni njena druga ucenica nisu napustale postelju bolesnice, kad odjednom pred vratima njene kelije ugledase dva hora koja su pevala… Sveta Romulina dusa napustila je telo. Dok se ona uznosila na Nebo, horovi su pratili njenu dusu, uzdizuci se sve vise i vise, dok najzad zvuci psalmopojanja i miomir, malo po malo, sasvim ne iscezose” (“Razgovori”, IV, 17). Pravoslavni hriscani setice se ovakvih slucajeva iz mnogih zitija svetih: sv. Sisoja, sv. Taise, Teofila Kijevskog i drugih.

Udubljujuci se u ovo istrazivanje smrti i umiranja, treba da imamo na umu veliku razliku izmedju opsteg iskustva umirucih, koje sada budi toliko interesovanje, i blagodatnog dozivljaja smrti pravoslavnih hriscanskih pravednika. To ce nam pomoci da bolje razumemo neke zagonetne strane smrti, koje se mogu sresti u pomenutoj savremenoj literaturi.

Shvatajuci ovu razliku, moci cemo, na primer, lakse da odredimo prirodu pojava koje se javljaju samrtnicima. Da li to zaista rodjaci i prijatelji dolaze iz carstva mrtvih da bi se javili umirucima? I razlikuju li se ova javljanja od predsmrtnih javljanja hriscanskim pravednicima?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, setimo se da dr Osis i Heraldson saopstavaju da mnogi indusi na samrti vide “Bogove” svog indijskog panteona (Krisnu, Sivu, Kali, itd. ), a ne svoje rodjake i prijatelje, kao sto to obicno biva u Americi. Medjutim, apostol Pavle jasno kaze da ti “bogovi” u stvari nisu nista (I Kor. 8: 4-5), a sva realna iskustva s ovim “bogovima” izazivaju demoni (I Kor. 10: 20). Koga, dakle, umiruci Indusi zapravo vide? Dr Osis i Heraldson smatraju da je poistovecenje bica sa kojima se odigrava susret u mnogome proizvod subjektivne interpretacije zasnovane na religijskim, kulturnim i licnim pretpostavkama. Ova procena deluje razumno, i umesna je u mnogim slucajevima. Takodje je verovatno da i u americkim slucajevima pokojni rodjaci nisu zaista prisutni kako se to umirucem cini. Sv. Grigorije Dvojeslov kaze samo da samrtnik “prepoznaje” ljude, dok se pred pravednikom “Svetitelji s Neba pojavljuju” – to je razlika koja ne ukazuje samo na razlicitost iskustava pravednika i obicnih gresnika u trenutku smrti, vec je takodje direktno povezana sa razlicitim stanjima u zagrobnom zivotu jednih i drugih. Svetitelji imaju veliku slobodu da se zauzimaju za zive i priticu im u pomoc, dok umrli gresnici, osim u nekim izuzetnim slucajevima, nemaju kontakta sa zivima.

Ovu razliku jasno je izlozio blazeni Avgustin, latinski otac iz V veka, u traktatu napisanom na molbu svetog Pavlina Nolanskog na temu “staranje za umrle”, gde pokusava da uskladi nesumnjivu cinjenicu da su se sveti, kao mucenik Feliks Nolanski, jasno javljali vernicima, dok je isto tako nesumnjiva cinjenica da se mrtvi, po opstem pravilu, ne javljaju zivima.

Izlozivsi pravoslavno ucenje zasnovano na Svetom Pismu o tome da se “duse umrlih nalaze na takvom mestu, odakle ne vide ono sto se dogadja smrtnicima na ovome svetu” (gl. 13), i svoje licno misljenje, da slucajevi toboznjih javljanja umrlih zivima predstavljaju ili “pojavu andjela” ili “lazne vizije” koje proizvode djavoli sa namerom da, na primer, kod ljudi stvore lazne predstave o zagrobnom zivotu (gl. 10) – blazeni Avgustin prelazi na razlikovanje izmedju prividnih javljanja umrlih i istinitih javljanja svetaca.

“Ukoliko duse umrlih ne znaju sta zivi rade, kako onda mucenici uopste mogu da pruzaju pomoc ljudima u nevolji? Jer, ne samo putem nevidljivih dobrocinstava, nego se Feliks ispovednik javio naocigled mnogih kada su varvari opsedali grad Nolu.

Ti se (ep. Pavlin) pobozno radujes ovom njegovom javljanju. Mi smo o tome culi ne preko neproverenih glasina, nego od verodostojnih svedoka. Zaista, po Bozijoj volji projavljuju se cuda koja se razlikuju od obicnih pojava ovoga sveta. To sto je nas Gospod, kad je pozeleo, odjednom pretvorio vodu u vino, ne moze nam biti izgovor da ne shvatamo vrednost vode same po sebi. Ovo je redak, jedinstven slucaj ovakvog bozanskog delovanja. Isto tako, cinjenica da je Lazar ustao iz mrtvih ne znaci da svaki mrtvac ustaje kad hoce, niti da se pokojnik moze pozvati natrag u zivot od strane nekog zivog, kao sto budan moze da probudi zaspalog. Jedno su dogadjaji koji su posledica ljudskog delovanja, a drugo oni koji su znaci Bozije sile. Neke stvari odvijaju se prirodno, neke cudesnim putem, mada Bog jednako prisustvuje u prirodnom toku stvari, kao sto priroda ide uporedo s cudesnim. Zbog toga ne treba misliti da se bilo ko od umrlih moze mesati u poslove zivih samo na osnovu toga sto Mucenici dolaze da bi nekog iscelili i pomogli mu. Pre treba misliti ovako: Mucenici Bozijom blagodacu pomazu zivima na zemlji, a ostali mrtvi nemaju blagodat da se mesaju u poslove zivih” (“Staranje za mrtve”, gl. 16).

I zaista, uzmimo samo jedan primer. Sveti oci iz bliske proslosti, kao starac Amvrosije Optinski, uce da bica sa kojima se opsti na spiritistickim seansama nisu duse umrlih, nego -demoni, a oni koji su dublje izucavali spiritisticke pojave, ukoliko su uopste imali ikakva hriscanska merila rasudjivanja, dolazili su do istog zakljucka. (Vidi, na primer, Sajmon A. Blekmur, “Spiritizam: cinjenice i podvale”).

Shodno tome, ne treba sumnjati da se Svetitelji zaista javljaju pravednicima na samrti, kako je opisano u mnogim zitijima svetih. Obicnim gresnicima, s druge strane, najcesce se javljaju rodjaci, prijatelji, ili “bogovi” nalik onima koje umiruci ocekuje da vidi. Pravu prirodu ovih drugih javljanja tesko je odrediti. To svakako nisu prosto halucinacije, nego izgleda da su propratne pojave prilikom umiranja, nekakav znak za samrtnika da upravo ulazi u drugo carstvo u kome zakoni obicne materijalne stvarnosti prestaju da vaze. Nema nicega preterano neobicnog u vezi sa ovim iskustvom, koje izgleda istovetno bez obzira na vreme, mesto ili religiju.

“Susret sa drugima” obicno se desava neposredno pred smrt, ali ga ne treba brkati sa drugim susretom koji zelimo da opisemo, susretom sa “svetlosnim bicem”.

3. Svetlosno bice

Ove susrete dr Mudi opisuje kao “mozda najneverovatniji zajednicki element svih kazivanja koja sam proucio, i svakako element koji ima najdublje delovanje na pojedinca” (“Zivot posle zivota”, str. 45). Vecina ljudi opisuje ovo iskustvo kao pojavljivanje svetlosti ciji se blesak brzo pojacava, i svi ga dozivljavaju kao neku licnost ispunjenu toplinom i ljubavlju, prema kojoj umrloga vuce neka vrsta magnetne sile. Prepoznavanje ovog bica izgleda da zavisi od religioznih shvatanja pojedinaca – ono samo za sebe nema nikakav prepoznatljiv oblik. Neki ga nazivaju “Hristom”, drugi “andjelom”. Cini se da svi shvataju da je ono odnekud poslato da ih vodi. Evo nekih svedocanstava o ovom iskustvu:

“Cuo sam da su lekari rekli da sam mrtav, i tada osetih kao da sam se preturio, u stvari, kao da plovim… Sve je oko mene bilo crno, osim sto sam u daljini mogao videti tu svetlost. Bila je to veoma, veoma jarka svetlost, ali u pocetku ne mnogo velika. Postajala je sve veca sto sam joj se vise priblizavao” (str. 48).

Drugi covek je posle smrti osetio kako uplovljava “u kristalno cistu svetlost… Ne moze se opisati, jer na zemlji nema takve svetlosti. Nisam zapravo video nikakvu odredjenu licnost u toj svetlosti, ali ona ipak ima posebnu individualnost, svakako je ima. To je svetlost savrsenog razumevanja i savrsene ljubavi” (str. 48).

“Bio sam izvan tela, o tome nema sumnje, jer sam mogao videti svoje sopstveno telo tamo na operacionom stolu. Moja dusa je izasla! Zbog ovoga sam se spocetka veoma lose osecao, ali zatim se pojavila ta zaista jarka svetlost. Najpre je bila nesto prigusenija, ali se zatim pretvorila u ogroman blesak… U pocetku, kada se svetlost pojavila, nisam shvatao sta se desava, ali onda mi je ona postavila pitanje, kao da me je pitala jesam li spreman da umrem” (str. 48).

Gotovo uvek ovo svetlosno bice pocinje da se obraca tek umrlom (vise putem “prenosa misli” nego izgovorenim recima). Ono sto im “govori” je uvek isto. Oni koji su ovo iskustvo doziveli, prenose to kao pitanje: “Jesi li spreman da umres?” ili “Sta si ucinio u svom zivotu sto bi mogao da mi pokazes?”. Ponekad, u vezi sa ovim bicem, umiruci vidi neku vrstu “vracanja filma” sa dogadjajima iz svog zivota. Svi, medjutim, isticu da ovo bice ni na koji nacin ne “sudi” njihove zivote ili postupke, vec ih prosto podstice da se zamisle nad svojim zivotom.

Dr Osis i Haroldson su takodje zapazili neka iskustva ovakvih susreta u svojim istrazivanjima, zabelezivsi da je dozivljaj svetlosti “tipicna odlika posetilaca sa onog sveta”, i smatraju, zajedno s dr Mudijem, da je bolje da bica vidjena ili opazena u ovoj svetlosti nazivaju “svetlosnim konturama” nego da ih smatraju za neka duhovna bica ili bozanstva, kako ih cesto dozivljavaju umiruci.

Ko su ili sta su ova “svetlosna bica”?

Mnogi ova bica nazivaju “andjelima”, ukazujuci na njihove pozitivne odlike: ona su “svetla”, puna “ljubavi i razumevanja” i ulivaju ispitanicima pomisao o “odgovornosti” za svoj zivot. Ali, Andjeli kakve ih poznaje pravoslavno Hriscanstvo mnogo su odredjeniji, kako po spoljasnjosti tako i po delatnosti, nego ova “svetlosna bica”. Da bismo ovo razumeli, i shvatili sta bi ta “svetlosna bica” mogla biti, neophodno je da ovde izlozimo pravoslavno hriscansko ucenje o Andjelima, a zatim da posebno ispitamo prirodu andjela koji sprovode dusu u zagrobni zivot.

About these ads
Prati

Get every new post delivered to your Inbox.

Pridruži se 58 drugih sljedbenika

%d bloggers like this: