PRAVOSLAVNO UCENjE O SUDBINI DUSE POSLE SMRTI

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI

PRAVOSLAVNO UCENjE O SUDBINI DUSE POSLE SMRTI

Arhiepiskop Jovan (Maksimovic) Zivot posle smrti

U prvih devet poglavlja ove knjige pokusali smo da izlozimo neke osnovne aspekte pravoslavnog shvatanja o zivotu posle smrti, suprotstavljajuci ih siroko rasprostranjenim savremenim shvatanjima, koja su se u mnogo cemu udaljila od prvobitnog hriscanskog ucenja.

Na Zapadu se istinito pravoslavno ucenje o Andjelima, o vazdusnom carstvu palih duhova, o prirodi ljudskog opstenja sa duhovima, o Nebesima i adu – ili izgubilo, ili je izvitopereno, usled cega se danasnja “posmrtna” iskustva tumace na potpuno pogresan nacin. Jedini zadovoljavajuci odgovor na ova pogresna tumacenja daje pravoslavno ucenje.

Ova knjiga je nevelikog obima i ne izlaze u potpunosti pravoslavno ucenje o onostranoj stvarnosti i zivotu posle smrti. Zadatak nam je mnogo uzi – da prikazemo ovo ucenje samo toliko koliko je potrebno da bi odgovorili na pitanja koja su pokrenula savremena “posmrtna” iskustva i da bi uputili citaoca na one pravoslavne tekstove u kojima je ovo ucenje sadrzano. U zakljucku, ovde ukratko prikazujemo pravoslavno ucenje o sudbini duse posle smrti.

Podlogu prikaza cini clanak koji je, godinu dana pre svoje koncine, napisao arhiepiskop Jovan Maksimovic, jedan od poslednjih velikih ruskih bogoslova u nase vreme. Njegove reci stampane su uskim stupcem, a objasnjenja, komentari, i citati iz dela svetih Otaca, stampani su na uobicajen nacin.

Cekam vaskrsenje mrtvih i zivot buduceg veka. Nikejski Simvol vere

Beskrajna i neutesna bila bi nasa zalost za bliznjima koji se upokojise, da nam Gospod nije dao vecni zivot. Nas bi zivot bio besciljan, ako bi se okoncavao smrcu.

Kakva bi onda bila korist od vrlinskog zivljenja i dobrih dela?

Tada bi bili u pravu oni koji govore: “Jedimo i pijmo, jer cemo sutra umreti”. Ali, covek je sazdan za besmrtnost, i Hristos je svojim vaskrsenjem otvorio dveri Carstva Nebeskog, vecnog blazenstva za one koji su verovali u Njega i ziveli pravedno.

Nas zemaljski zivot je priprema za buduci zivot, a ta priprema se zavrsava smrcu. “Ljudima predstoji jedanput umreti, a potom sud (Bozji)” (Jevr. 9, 27). Tada covek ostavlja sve svoje zemaljske brige, njegovo telo se raspada, da bi ponovo ustalo prilikom Opsteg Vaskrsenja.

No, njegova dusa produzava da zivi ne prestajuci da postoji ni za jedan tren. Na osnovu mnogobrojnih javljanja pokojnika bilo nam je dato da delimicno znamo sta se zbiva sa dusom kada napusti telo. Kad prestaje vidjenje telesnim ocima, zapocinje vidjenje duhovno.

Obracajuci se u pismu svojoj umirucoj sestri, episkop Teofan veli: “Ali ti neces umreti. Tvoje ce telo umreti, a ti ces preci u drugi svet, ziva, svesna sebe i svega sto te okruzuje” (Dusekorisno stivo, avgust, 1894.).

Nakon smrti, dusa je ziva i jos svesnija nego pre smrti. Sveti Amvrosije Milanski uci: “Posto dusa ostaje ziva i posle smrti, i dobro ostaje zivo i ne gubi se sa smrcu, nego se jos uvecava. Dusu ne zadrzava nikakva prepreka koju postavlja smrt, nego je cini jos delatnijom, jer dejstvuje u “domacem” ambijentu, bez ikakve veze sa telom koje je za nju teret pre nego li neka korist”. (Sveti Amvrosije Milanski, “Smrt kao dobro”).

Prepodobni ava Dorotej, (6. vek) ovako sumira ucenja ranih Otaca po ovom pitanju: “Jer, kako nam Oci govore, duse umrlih pamte sve sto se ovde zbilo – i reci, i dela, i pomisli – i nista ne mogu zaboraviti. A sto je u psalmu receno: “U taj dan ce propasti sve pomisli njegove” (Ps. 146, 4), receno je o pomislima, ovoga veka: o kucama, o imanju, o roditeljima i deci, o poslovima i zaradi. Sve ovo propada cim dusa izidje iz tela… A sto je ucinila u pogledu vrline ili strasti, ona sve pamti i nista od toga ne propada… I, kao sto rekoh, dusa ne zaboravlja nista od onoga sto je ucinila u ovome svetu, nego po izlasku iz tela, oslobodivsi se njegove zemnosti, sve pamti jos bolje i jasnije”. (Ava Dorotej, 12. pouka).

Odgovarajuci jereticima koji su verovali da dusa posle smrti nije u svesnom stanju, veliki podviznik V veka, prepodobni Jovan Kasijan, jasno iznosi stav o aktivnom, delatnom stanju duse nakon smrti tela: “Posle razlucenja od tela, duse nisu nedelatne, niti bez svesti; ovo potvrdjuje jevandjelska prica o Lazaru i bogatasu (Lk. 16, 22-28)… Duse preminulih ne samo da nisu lisene svesti, nego zadrzavaju i svoja raspolozenja – nadu i strah, radost i tugu, i nesto od onoga sto ocekuju za sebe na buducem Sudu one vec pocinju da predokusaju… One postaju jos zivlje i jos revnosnije proslavljaju Boga.

I zbilja, ako na osnovu Svetog Pisma zakljucujemo, koliko je to u nasoj moci, o prirodi duse, nece li biti, da ne kazem bas – bezumlje, ali recimo, budalastina – i najmanje sumnjati da najdragoceniji deo coveka (tj. dusa), u kojoj su, po blazenom Apostolu, sadrzani lik i podobije Boga (I Kor. 11, 7; Kol. 3, 10), posle odlaganja telesne ogrubelosti u kojoj ona prebiva u sadasnjem zivotu -postaje nesvesna, ona koja, posedujuci u sebi svu silu razuma cini svojim prisustvom da i besvesna i bescuvstvena materija tela bude svesna i cuvstvena?

Otuda sledi, a i razum to nalaze, da se duh, odlozivsi ovu telesnu ogrubelost koja ga sada raslabljuje, ne lisava svojih razumnih sila, nego ih privodi u bolje stanje, cineci ih jos cistijim i jos utancanijim”. (str. 178-179).

Savremena “posmrtna” iskustva su na potresan nacin otkrila danasnjim ljudima istinu o svesnom stanju duse nakon smrti, o tome da su njene umne sposobnosti tada jos izostrenije i prefinjenije. Ovo saznanje nije, medjutim, samo po sebi dovoljno da bi onoga ko se u tom stanju nalazi zastitilo od obmana u “vantelesnoj” sferi.

Neophodno je u tancine poznavati hriscansko ucenje o ovom pitanju.

Pocetak duhovnog vidjenja

Cesto (ovo duhovno vidjenje) pocinje kod umirucih jos pre smrti, tako da oni, jos uvek videci one koji ih okruzuju, i cak razgovarajuci s njima, vide i ono sto drugi ne vide.

Za ovo iskustvo umirucih zna se odvajkada, i zato slicni slucajevi koji se zbivaju sa umirucima danas – nisu novost. Pa ipak, treba ponoviti ono sto je receno ranije (I Glava, 2 deo): samo prilikom blagodatnih poseta pravednicima, kada im se javljaju Svetitelji i Andjeli, mi zaista mozemo biti sigurni u to da su se javila bica sa drugog sveta.

U obicnim slucajevima, kada umiruca osoba pocne da vidja preminule rodjake i prijatelje, to iskustvo moze biti i samo jedno “prirodno” upoznavanje sa nevidivim svetom, u koji toj osobi predstoji da udje. Istinska priroda likova pokojnika koji se pojavljuju poznata je verovatno samo Bogu, i mi nemamo potrebe da se u to upustamo.

Jasno je da Bog umirucem daje ovo iskustvo kako bi mu na najocigledniji nacin pokazao da onostrani svet nije sasvim nepoznato i strano mesto, nego da je i tamo zivot ispunjen ljubavlju koju covek gaji prema bliskim osobama.

Prepodobni Teofan Zatvornik na dirljiv nacin iznosi ovu misao pisuci umirucoj sestri:

“Tamo ce te susresti otac i majka, braca i sestre. Pokloni im se, prenesi im i nase pozdrave i zamoli ih da se mole za nas. Okruzice te tvoja deca i radosno te pozdraviti. Bice ti bolje tamo nego ovde”.

Susret s duhovima

Ali po ishodu iz tela, dusa ce se obresti medju drugim duhovima, dobrim i zlim. Ona obicno tezi onima koji su joj blizi po duhu, i ako je ona jos u telu bila pod uticajem nekih od njih, to ce ona i po ishodu iz tela ostati zavisna od njih, ma kako se odvratnima oni pokazali pri tom susretu.

Ovde nam se opet ozbiljno ukazuje na to da onostrani svet, iako za nas nece biti sasvim stran i nepoznat, ipak nece biti tek prijatan susret sa onima koje volimo u nekakvoj “zemlji snova”, nego ce biti jedan duhovni sukob u kome ce se ispitati stanje nase duse u ovom zivotu – da li se ona, ziveci vrlinski kroz ispunjavanje Bozjih zapovesti priklanjala andjelima i svetima, ili je, lenjoscu i neverjem ucinila sebe prikladnom za opstenje s palim duhovima.

Preosveceni Teofan Zatvornik dobro je rekao (vidi kraj VI glave) da ce se i ispitivanje na vazdusnim mitarstvima mozda pokazati pre kao iskusavanje nego kao optuzivanje.

I premda je sama cinjenica suda u zagrobnom zivotu -“posebno” odmah posle smrti, i Strasnog u poslednji dan – van svake sumnje, javno izrecena Bozja presuda ce biti samo odgovor na unutrasnje raspolozenje duse koje je ona u sebi izgradila u odnosu prema Bogu i duhovnim bicima.

Prva dva dana posle smrti

Tokom prva dva dana dusa uziva u relativnoj slobodi i moze da posecuje draga joj na zemlji mesta, a treceg dana odlazi u druge sfere.

Ovde arhiepiskop Jovan samo ponavlja jos od IV veka u Crkvi prisutno ucenje, koje je Andjeo poverio prepodobnom Makariju Aleksandrijskom kada mu se javio u pustinji i objasnio mu znacaj crkvenog pominjanja upokojenih treceg dana po njihovoj smrti:

“Kada u treci dan biva u crkvi prinos, dusa preminulog prima od svog Andjela Cuvara utehu u zalosti koju oseca zbog razdvajanja od tela. Ona dobija utehu zato sto je u Crkvi Bozjoj za nju obavljen prinos i uzneto slavoslovlje, sto u njoj radja dobru nadu.

Jer, tokom (prva) dva dana dusi je dopusteno da se, u pratnji Andjela koji su uz nju, krece kud joj je volja. Zato dusa koja je volela telo ponekad luta oko kuce u kojoj se razlucila od tela, ili oko groba u kome je polozeno telo, i tako provodi dva dana kao ptica koja trazi sebi gnezdo. A vrlinska dusa posecuje ona mesta gde je imala obicaj da cini dobra dela. A u treci dan Onaj Koji je vaskrsao iz mrtvih zapoveda svakoj dusi hriscanskoj da se, podrazavajuci Njegovom Vaskrsenju, uznese na Nebesa i pokloni Bogu svih (Reci sv. Makarija Aleksandrijskog o ishodu dusa pravednih i gresnih”).

U pravoslavnom obredu opela mirjana prepodobni Jovan Damaskin zivo opisuje stanje duse koja, rastavljena od tela, jos uvek boravi na zemlji, ali ne moze da opsti sa voljenim licima koja je u stanju da vidi: “Avaj, kako dusa tada rida, a nikog da je pomiluje! Ka andjelima oci uzdize, uzalud se moleci; ka ljudima ruke pruza i niko da pomogne. Zato, voljena braco moja, pamteci kako je kratak zivot nas, izmolimo od Hrista upokojenje preminulome, i dusama nasim veliku milost” (Cin opela mirjana, stihira samoglasna, gl. 2).

Teofan Zatvornik, pisuci muzu svoje umiruce sestre, kaze: “Sama sestra nece umreti. Telo umire, a licnost umiruceg ostaje, ali prelazi u drugi poredak zivota. Ona nije u telu koje lezi na odru, i u grob nju nece poloziti.

Ona je na drugom mestu. Ona ce biti ziva isto kao sto je i sada. Prvih sati i dana ona ce biti tu oko vas. Samo sto nece nista govoriti, i vi necete moci da je vidite. Ali bice tu, imajte to na umu.

Mi koji ostajemo placemo za onima koji su se prestavili, ali njima je odmah lakse, jer je to stanje blazenije, radosnije. Oni koji su umrli, pa bili vraceni u telo, smatrali su ga vrlo neudobnim stanistem. To ce i sestra osecati. Njoj je tamo bolje, a mi se kidamo od tuge kao da se njoj nesto strasno desilo!

Ona ce to gledati i sigurno biti zapanjena time” (Dusekorisno stivo, avg. 1894).

Treba imati na umu da je ovaj opis prva dva dana nakon smrti jedno opste pravilo koje nikako ne obuhvata sve slucajeve. Zaista, vecina u ovoj knjizi navodjenih odlomaka iz pravoslavne literature ne potpada pod ovo pravilo, i to iz ociglednog razloga: Svetitelje, koji nisu vezani za zemaljske stvari nego zive u stalnom iscekivanju prelaska u onaj svet, ne privlace ni mesta gde su tvorili dobra dela, nego odmah pocinju da se uznose na Nebesa. Drugi, kao K. Ikskul, pocinju da se, po Bozjem Promislu, uznose pre kraja drugog dana iz nekog posebnog razloga. S druge strane, sva savremena “posmrtna” iskustva, ma kako ona bila fragmentarna, uklapaju se u ovo pravilo: “vantelesno” stanje je tek pocetak prvog perioda bestelesnog “lutanja” duse po mestima na zemlji za koja je vezana.

Ali niko od tih ljudi nije bio dovoljno dugo u stanju smrti, cak ni toliko da bi sreo dva andjela koji su odredjeni da budu pratioci.

Neki kriticari pravoslavnog ucenja o zivotu posle smrti, smatraju da su ovakva odstupanja od opsteg pravila dokaz “protivrecnosti” u pravoslavnom ucenju. Ali oni sve shvataju previse bukvalno. Opis prva dva dana (kao i sledecih) ni u kom slucaju ne predstavlja nekakav dogmat. To je naprosto “model” koji pokazuje uobicajeni poredak posmrtnog iskustva duse.

Mnogi slucajevi, kako u pravoslavnoj literaturi, tako i u savremenim “vantelesnim” iskustvima, kada su se umrli na tren javljali zivima prvog ili drugog dana po smrti (ponekad u snu) jesu primeri koji dokazuju da dusa zaista obicno ostaje pri zemlji za neko kratko vreme.

Ali treceg dana (a cesto i ranije), ovaj period boravka pri zemlji se okoncava.

Mitarstva

U to vreme (treceg dana) dusa prohodi kroz legion zlih duhova, koji joj zaprecavaju prolaz, optuzujuci je za razne grehe u koje su oni sami uvukli dusu. Prema razlicitim otkrovenjima, postoji dvadeset takvih prepreka, takozvanih “mitarstava” (carinarnica) i na svakom od njih se istrazuje ovaj ili onaj greh; prosavsi jedno mitarstvo, dusa stize na sledece, i tek kada ih sve uspesno prodje, ona moze da produzi svoj put izbegavsi da odmah bude bacena u ad.

Kako su uzasni ti demoni i mitarstva moze se videti po tome sto je sama Majka Bozja, kada ju je arhangel Gavrilo izvestio o skoroj smrti, molila Svog Sina da izbavi njenu dusu od tih demona. Kao odgovor na njenu molitvu, sam Gospod Isus Hristos pojavio se sa Nebesa da primi dusu svoje Preciste Majke i odvede je na Nebesa. Odista je uzasan treci dan za dusu preminulog, i zato su njoj molitve tada narocito potrebne.

U 6. poglavlju navedeno je mnostvo svetootackih i agiografskih tekstova o mitarstvima, tako da nema potrebe da bilo sta ovde dodajemo. Mozemo, medjutim, opet napomenuti da opisi mitarstava predstavljaju “model” onoga sto dusa dozivljava posle smrti, a da pojedinacna iskustva mogu znacajno odstupati od tog “modela”.

Manje vazni detalji (kao sto je, recimo, broj mitarstava) imaju drugostepeni znacaj u odnosu na glavnu cinjenicu – da se dusa ubrzo posle smrti podvrgava sudu (“posebni”‘ sud) na kome se sumiraju rezultati “nevidivog rata” koji je ona vodila (ili propustila da vodi) na zemlji protiv palih duhova.

Produzavajuci svoje pismo muzu umiruce sestre, episkop Teofan Zatvornik pise: “Kod preminulih uskoro nastupa borba za prolazak kroz mitarstva. Njoj je tamo nuzna pomoc! Pomislite tada na ovo, i cucete njen vapaj upucen vama: “Pomozite!”.

Eto na sta bi trebalo da usmerite svoju paznju i ljubav koju imate prema njoj. Ja mislim da ce najistinitije svedocanstvo vase ljubavi biti ako se vi, od trenutka ishodjenja njene duse, prepustajuci drugima da se pobrinu oko njenog tela, udaljite negde i, osamivsi se, pogruzite se u molitvu za nju koja u novom stanju ima nove, neocekivane potrebe.

Pocevsi tako, vi u narednih sest sedmica, pa i duze, nemojte prestajati s vapajima k Bogu da joj pomogne. Po recima blazene Teodore, vreca iz koje su Andjeli zahvatali da bi je izbavili od mitara – bile su molitve njenog duhovnog oca. I vase molitve bice to isto. Ne zaboravite da tako ucinite. To je ljubav!”.

Kriticari pravoslavnog ucenja cesto nepravilno shvataju “vrecu sa zlatnicima” iz koje su andjeli na mitarstvima “isplatili dugove” blazene Teodore.

Tu vrecu ponekad pogresna uporedjuju sa rimokatolickim shvatanjem o “visku zasluga” Svetitelja. I u ovom slucaju kriticari previse bukvalno shvataju pravoslavne tekstove. Ovde se ne radi ni o cemu drugom do o molitvama Crkve za prestavljene, odnosno o molitvama svetog coveka i duhovnog oca. Forma u kojoj je to opisano je – treba li i to reci – metaforicka.

Pravoslavna Crkva smatra ucenje o mitarstvima tako vaznim, da ih spominje u mnogim bogosluzenjima (vidi neke citate u poglavlju o mitarstvima). Crkva ovo ucenje svim svojim umirucim cedima narocito izlaze u “Kanonu na ishod duse” koji svestenik cita kraj odra svakog umiruceg clana Crkve. U Kanonu se nalaze i sledeci tropari:

“Udostoj me da, odlazeci sa zemlje, ne budem zadrzan od vazdusnog kneza, nasilnika i mucitelja, sto na strasnom putu stoji i ispituje” (pesma 4).

“Predaj me, o Vladicice, u svestene i casne ruke Svetih Andjela, da njihovim krilima zaklonjen, ne ugledam bescasna, smradna i mracna lica demona” (pesma 6).

“Ti koja rodi Gospoda Svedrzitelja, daleko od mene odagnaj gorkih mitarstava poglavara i vladara ovoga sveta, kad budem na samrti, da bih te proslavljao vavek, sveta Bogorodice” (pesma 8).

Takvim recima Crkva priprema umiruceg pravoslavnog hriscanina za predstojeca ispitivanja.

Cetrdeset dana

Zatim, uspesno prosavsi kroz mitarstva i poklonivsi se Bogu, dusa u sledecih trideset i sedam dana posecuje nebeske obitelji i bezdane ada, ne znajuci jos uvek gde ce ostati; i tek u cetrdeseti dan odredjuje joj se mesto gde ce prebivati do vaskrsenja mrtvih.

Nema, naravno, nicega cudnog u tome sto dusa, prosavsi kroz mitarstva i okoncavsi zanavek sa onim sto je zemaljsko, treba da se upozna sa stvarnoscu onostranog sveta, u cijem ce jednom delu vecno prebivati. Prema otkrivenju koje je prepodobni Makarije Aleksandrijski dobio od Andjela, preminuli se u Crkvi “pominju narocito devetog dana po prestavljenju (pored opste simvolike vezane za devet andjelskih cinova) zato sto su do tada dusi bile pokazivane krasote raja, a posle toga, do kraja cetrdesetodnevnog perioda, njoj se pokazuju mucenja i uzasi ada, da bi joj cetrdesetog dana bilo odredjeno mesto gde ce cekati vaskrsenje mrtvih i Strasni Sud.

I ovde broj ukazuje na opste pravilo ili “model” posmrtne realnosti, ali, nesumnjivo, ne zavrsavaju svi preminuli svoj put saglasno ovom pravilu. Mi znamo da je Teodora, u stvari, zavrsila svoje putovanje kroz ad tek u cetrdeseti dan (mereno zemaljskim vremenom).

Stanje dusa do Strasnog Suda

Posle cetrdesetog dana neke duse prebivaju u stanju predokusanja vecne radosti i blazenstva, a druge – u strahu od vecnih muka koje ce u potpunosti nastupiti posle Strasnog Suda.

Do Strasnog Suda se stanje dusa jos moze promeniti, osobito prinosenjem za njih Beskrvne Zrtve (pominjanjem na Liturgiji) kao i drugih molitava.

Ucenje Crkve o stanju dusa na Nebesima i u adu do Strasnog Suda detaljnije je izlozeno u recima svetoga Marka Efeskog (v. prilog br. 1).

Kakva je korist dusi u adu od molitve, bilo zajednicke, bilo licne, opisano je u zitijima Svetih, u podviznickim i svetootackim tekstovima. U zitiju mucenice Perpetue (III vek) na primer, sudbina njenog brata Demokrata njoj je bila otkrivena kroz predstavu cisterne pune vode koja se nalazila previsoko, tako da je njen brat, iz smradnog i neizdrzivo vrelog mesta na kome je bio zatvoren, nije mogao dohvatiti. Zahvaljujuci njenoj usrdnoj molitvi tokom celog dana i noci, on je uspeo da se domogne cisterne, i ona ga je ugledala na svetlom mestu. Na osnovu toga ona je shvatila da je on izbavljen od kazne (Zitija Svetih, 1. februar).

Slican primer nalazimo u zitiju monahinje Atanasije (Anastasije Logocove), podviznice koja se upokojila u nasem, XX veku: “U to vreme ona je uzela na sebe podvig da se moli za rodjenog brata Pavla koji se udavio u pijanom stanju. Najpre se uputila blazenoj Pelagiji Ivanovnoj, koja je zivela u Divjejevskom manastiru, da se sa njom posavetuje sta da ucini kako bi olaksala zagrobnu sudbinu svome bratu koji je nesrecno i necasno skoncao svoj zemaljski zivot.

Dogovorile su se ovako: da se Anastasija zatvori u svoju keliju, da posti i da se moli za njega, procitavsi 150 puta “Bogorodice Djevo”. Po isteku 40 dana, ona je videla duboku provaliju, na njenom dnu krvav kamen na kome lezahu dva coveka sa gvozdenim okovima oko vrata. Jedan od te dvojice bio je njen brat.

Kada je ispricala ovo svoje vidjenje blazenoj Pelagiji, ona je posavetova da ponovi podvig. Po isteku drugih 40 dana ona ugleda istu provaliju, isti kamen i ista dva coveka sa okovima oko vrata. Samo ovoga puta njen brat ustade, idjase oko kamena i opet pade na njega, a okovi se opet nadjose na njegovom vratu.

Posto opet izvesti Pelagiju Ivanovnu o ovom vidjenju, ona joj rece da ponovi podvig i po treci put. Posle jos 40 dana Anastasija vide istu provaliju i isti kamen, na kome se sada nalazio samo jedan, njoj nepoznati covek, dok je njen brat otisao nekuda i ona ga nije mogla videti. Covek koji je ostao na kamenu govorio je:

“Blago tebi, ti imas silne molitvenike na zemlji”.

Posle ovoga, blazena Pelagija je rekla:

“Tvoj brat se oslobodio od muka, ali nije zadobio blazenstva” (“Dusekorisno stivo”, jun 1902).

Slicnih slucajeva ima mnogo u zitijima pravoslavnih Svetitelja i podviznika. Onima koji su skloni da ovakva vidjenja shvate previse bukvalno trebalo bi mozda reci da forma u kojoj se ova vidjenja pojavljuju (obicno u snu) nije nuzno fotografski snimak polozaja duse na onom svetu, vec pre slikovita predstava koja saopstava duhovnu istinu da se stanje duse popravlja molitvama nas koji smo ostali na zemlji.

Molitva za umrle

Koliko je vazno pominjanje na Liturgiji moze se videti iz sledeceg slucaja: jos pre proslavljenja svetoga Teodosija Cernjigovskog (1876. g.) jeromonah (cuveni starac Aleksej iz Golosjejevskog skita Kijevo-Pecerske Lavre, koji je umro 1916. g.), preoblaceci njegove mosti, umoran, sede kraj mostiju.

Zadremavsi na tren, on ugleda pred sobom Svetitelja koji mu rece: “Hvala ti sto se trudis oko mene. Jos bih te zamolio da, kad budes sluzio Liturgiju, pomenes moje roditelje” – i dade mu njihova imena (jerej Nikita i Marija).

“Kako mozes ti, Svetitelju, da trazis moje molitve, kad ti sam stojis pred Nebeskim Prestolom i nizvodis ljudima Bozju blagodat?”, upita jeromonah.

“Da, to je tacno”, odgovori sveto Teodosije, “ali prinosenje na Liturgiji mocnije je od mojih molitava”.

Znaci, parastosi i domace molitve za umrle njima koriste, kao i dobra dela koja se cine njima u spomen – milostinja i prilozi za crkvu.

Ali narocito je za njih korisno pominjanje na Bozanstvenoj Liturgiji. Bilo je mnogo javljanja umrlih i drugih dogadjaja koji potvrdjuju kako je korisno pominjanje umrlih.

Mnogi koji nisu ziveli u pokajanju, ali su se na samrti pokajali, bili su oslobodjeni od muka i dostigli pokoj. U Crkvi se stalno uznose molitve za upokojenje umrlih, dok se na dan Silaska Svetog Duha (Pedesetnica), u kolenopreklonoj molitvi na vecernjem, uznosi posebna prozba “za one sto su u adu”.

Sveti Grigorije Dvojeslov, odgovarajuci u svojim “Razgovorima” na pitanje: “Postoji li nesto sto bi dusama posle smrti moglo koristiti?”, uci: “Sveto zrtvoprinosenje Hrista, nase spasiteljne Zrtve, od velike je koristi dusama cak i posle smrti, pod uslovom da njihovi gresi (jesu takvi da) mogu biti oprosteni u buducem zivotu.

Zato duse umrlih ponekad mole da se za njih odsluzi Liturgija… Naravno, sigurnije je da mi za zivota ucinimo za sebe ono sto se nadamo da ce drugi ciniti za nas posle nase smrti. Bolje je uciniti da izlaz bude slobodan, negoli traziti oslobodjenje kad si u okovima. Zato bi trebalo da od sveg srca prezremo svet, cija je slava vec prosla, i da svakodnevno Bogu prinosimo zrtvu nasih suza, kada na zrtvu prinosimo Njegovo sveto Telo i Krv.

Samo ta zrtva ima moc da spase duse od vecne smrti, jer ona tajanstveno oprisutnjuje smrt Jedinorodnog Sina (“Razgovori” IV, 57, 59).

Sveti Grigorije navodi nekoliko slucajeva kada su se umrli javljali zivima moleci ih da se odsluzi Liturgija za njihovo upokojenje, ili im blagodarili sto su to ucinili.

Jednom se desilo i to da je neki zarobljenik, za koga je njegova zena mislila da je mrtav i zato odredjene dane zakazivala Liturgiju za njega, vrativsi se iz zarobljenistva ispricao kako su ga u odredjene dane oslobadjali od okova – bas u one dane kada je za njega sluzena Liturgija (IV, 57, 59).

Protestanti obicno smatraju da su crkvene molitve za umrle nekako nespojive sa neophodnoscu da se spasenje zadobije prevashodno u ovom zivotu:

“Ako tebe Crkva moze spasti i posle smrti, zasto bismo se onda opterecivali borbom ili trazenjem vere u ovom zivotu? Hajde da jedemo, pijemo i veselimo se…”.

Naravno, niko od onih koji su se ovakvih shvatanja pridrzavali nikada nije dostigao spasenje crkvenim molitvama. Ocigledno da je ovakav argument povrsan i cak licemeran – molitva Crkve ne moze spasti onoga ko ne zeli da se spase ili ko se nikada u svom zivotu nije potrudio za to.

Moze se reci da je molitva Crkve ili pojedinih hriscana za umrlog, u izvesnom smislu, jos jedan plod zivota tog coveka: za njega se ne bi molili da on za svog zivota nije ucinio nesto sto bi moglo da podstakne na molitvu za njega nakon njegove smrti.

Sveti Marko Efeski takodje razmatra pitanje crkvene molitve za umrle i olaksanja koje ona njima donosi, pa u tom smislu navodi primer da se sveti Grigorije Dvojeslov molio za rimskog imperatora Trajana, i da je ta molitva bila nadahnuta nekim dobrim delom tog paganskog imperatora (v. prilog br. 1).

Sta mozemo uciniti za umrle

Ako neko zeli da pokaze svoju ljubav prema umrlima i da im realno pomogne, to moze najbolje uciniti tako sto ce se moliti za njih, a narocito davanjem njihovih imena da se pomenu na Liturgiji kada se cestice, izvadjene za zive i umrle, spustaju u Krv Gospodnju uz reci:

“Omij, Gospode, svetom Krvlju tvojom grehe ovde pomenutih slugu tvojih, (po) molitvama Svetih Tvojih”.

Nista vece ni bolje ne mozemo mi uciniti za preminule, od toga da se molimo za njih, pominjuci ih na Liturgiji.

Njima je to uvek neophodno, a narocito tokom prvih cetrdeset dana, kada dusa umrlog gredi ka vecnim naseljima. Telo tada nista ne oseca: ono ne vidi okupljene bliznje, ne udise miris cveca, ne cuje nadgrobne besede. Ali dusa oseca molitve koje se uznose za nju, i blagodarna je onima koji ih uznose, i duhovno im je bliska.

O, srodnici i prijatelji preminulih! Cinite za njih ono sto je njima potrebno, a u vasoj je moci.

Upotrebite svoj novac ne na spoljasnje ukrasavanje grobova nego udelite taj novac ubogima za pokoj duse svojih preminulih, ili ga prilozite crkvi u kojoj se za njih uznose molitve. Budite milosrdni prema preminulima, postarajte se za njihove duse.

Taj put ceka i vas, i znajte da cemo svi mi tada ceznuti da nas neko pomene u molitvi! Budimo zato i sami milostivi prema umrlima.

Cim se neko prestavi, odmah pozovite svestenika ili ga obavestite, kako bi mogao da procita “Molitve na ishod duse” koje treba procitati nad svakim pravoslavnim hriscaninom posle njegove smrti.

Postarajte se da se. ukoliko je moguce, opelo odsluzi u crkvi i da se nad preminulima sve do opela cita Psaltir. Opelo i sahrana ne moraju biti besprekorno organizovani, ali je apsolutno neophodno da se opelo odsluzi bez skracivanja, u potpunosti. Pomislite tada na pokojnika, sa kojim se zauvek rastajete, a ne na to sta je vama lakse. Ako u crkvi ima vise pokojnika, nemojte odbiti da se odrzi zajednicko opelo, ako to neko predlozi. Bolje je da se istovremeno odsluzi opelo za dva ili vise pokojnika kada je molitva njihovih bliznjih usrdnija, nego da se odrzi vise opela jedno za drugim, a da ta opela, zbog nedostatka vremena i umora, budu skracena.

Ovo zbog toga sto je svaka rec molitve za umrle kao kap vode za zednoga. Odmah se pobrinite i za to da se preminuli svakodnevno pominje na Liturgiji tokom sledecih cetrdeset dana. Obicno se u crkvama gde se bogosluzenje obavlja svakodnevno i pokojnici koji su tu opevani pominju 40 dana pa i duze.

Ali, ako je opelo odsluzeno u hramu gde nema svakodnevnih bogosluzenja, sami rodjaci su duzni da se pobrinu i obezbede cetrdesetodnevno pominjanje na Liturgiji u onim hramovima gde se sluzba Bozja obavlja svakog dana. Takodje je dobro poslati za pokojnika prilog u manastire, kao i u Jerusalim gde se na svetim mestima uznosi neprestana molitva.

Cetrdesetodnevno pominjanje treba zapoceti odmah po smrti, kada je dusi osobito potrebna molitvena pomoc, i zato je neophodno zapoceti pominjanje u najblizem mestu gde se vrsi svakodnevno bogosluzenje. Postarajmo se da ucinimo sve sto god mozemo za one koji su otisli na drugi svet pre. nas, secajuci se reci: “Blazeni milostivi, jer ce biti pomilovani” (Mt. 5, 7).

Vaskrsenje tela

Jednoga dana ce ovom propadljivom svetu doci kraj, a nastupice vecno Carstvo Nebesko u kome ce duse spasenih, sjedinjene opet sa svojim vaskrslim telima zanavek, besmrtne i nepropadljive, prebivati sa Hristom. Tada ce delimicna radost i slava koje cak i sada duse na Nebesima poznaju, biti zamenjene punocom radosti nove tvorevine za koju je covek i bio sazdan. Ali oni koji nisu prihvatili spasenje koje je Hristos doneo na zemlju, mucice se vecno, zajedno sa njihovim vaskrslim telima – u paklu.

U zavrsnom poglavlju “Tacnog izlozenja pravoslavne vere” prep. Jovan Damaskin dobro opisuje konacno stanje duse posle smrti: “Verujemo takodje i u vaskrsenje mrtvih. Jer ce se ono zaista dogoditi, zaista ce biti vaskrsenja mrtvih. Ali, govoreci o vaskrsenju, mi podrazumevamo vaskrsenje tela. Jer vaskrsenje je ponovno podizanje onoga sto je propalo. Medjutim, posto su duse besmrtne, kako ce vaskrsnuti? Ako se smrt odredjuje kao odvajanje duse od tela, onda je vaskrsenje naravno, ponovno sjedinjavanje duse i tela i ponovno podizanje razdvojenog i (pro)palog zivog bica. Dakle, upravo ono telo koje se raspalo, vaskrsnuce kao neraspadljivo. Jer, Onaj Koji ga je na pocetku stvorio od praha zemaljskog, moze ga i vaskrsnuti nakon sto se ono, po odluci Tvorca, raspalo i vratilo natrag u zemlju iz koje je i uzeto…

Naravno, da je samo dusa prebivala u podvigu vrlinskog zivljenja, samo bi ona i bila ovencana. I da se samo ona povazdan predavala zadovoljstvima, bilo bi pravedno da samo ona i bude kaznjena. Ali, posto ni u vrlini ni u poroku dusa nije ucestvovala bez tela, pravedno je da oni zajedno prime ono sto su zasluzili…

Tako cemo mi vaskrsnuti, jer ce se duse opet sjediniti sa telima koja ce postati besmrtna i nepropadljiva, i onda cemo stati pred strasno Hristovo sudiliste.

I djavo i njegovi demoni, i njegov covek, Antihrist, i necastivi ljudi i gresnici bice predani vecnom ognju; ali to nije vestastveni, materijalni oganj (tj. vatra) kakav mi poznajemo, nego oganj kakav zna samo Bog.

A oni koji su cinili dobro zablistace zajedno s andjelima u vecnom zivotu, zajedno s Gospodom nasim Isusom Hristom, uvek na Njega gledajuci i od Njega buduci vodjeni, i nasladjivace se neprekidnom od Njega ishodecom radoscu, proslavljajuci Ga sa Ocem i Svetim Duhom u beskonacne vekove vekova. Amin. ” (str. 267-272).

About these ads
Prati

Get every new post delivered to your Inbox.

Pridruži se 61 drugih sljedbenika

%d bloggers like this: